Mala bara puna vaterpolista

Legendarnog trenera Nikolu Stamenića jednom su pitali da li je srećan zbog silnih zlatnih medalja koje je osvojio trenirajući reprezentaciju one stare i one novije zemlje. Stamenić je ironično odgovorio:

– Zašto da budem srećan, pa ja sam za to vežbao čitav život. Srećan sam kad na ulici nađem džak para!

I ta filozofska misao velikog trenera dokazuje kako je, prema svim prirodnim i društvenim zakonima, vaterpolo duboko antisrpski sport. Da bi postao prvak, moraš krvavo da treniraš u igri u kojoj nema kinte. Ili, što bi rekao još jedan veliki trener Ratko Rudić, najpre moraš da savladaš vodu! Moraš da naučiš da preživiš u njoj, kao beli kit. Ne smeš da se udaviš dok te genetski modifikovani dvometraš sa suprotne strane udara kolenom pod vodom tamo gde najviše boli, dok te potapa svom težinom kako bi te zalepio za dno, a ti sve to moraš da izdržiš, opstajući na površini.

Onda moraš da se uzdigneš iznad džinovskog čuvara, ostaneš da lebdiš nad uzburkanom vodom i prekršiš sve poznate zakone fizike...

Ali ni tu nije kraj. Sve vreme, dok obavljaš te ratničke igre u bazenu, držiš loptu u ruci, igraš se njome kao dečak na plaži i varaš ostale protivničke bekove koji se približavaju kako bi te naterali da prestaneš da dišeš. Ali ti moraš da budeš brži, sve do konačnog, završnog udarca i pobedničkog gola, iako je voda neprirodna, klaustrofobična sredina za Srbe, čak i kada su u kadi, a kamoli u bazenu.

Vaterpolo je zapravo perpetuum mobile, srpka čarobna mašina beskonačnog kretanja ka pobedi koja regeneriše samu sebe. Ta mašina nije rezultat alhemije, već matematičkog sistema, pretvorenog u filozofiju, posle koje samo retki samuraji, poput Stamenića ili Dejana Savića prelaze u zen fazu. Zato se Srbija u vodi ponaša kao Nemačka na travi. Rešenje jednačine je jednostavno: naša reprezentacija za svako mesto ima najmanje po dva svetska igrača.

Zašto su Aleksandar Šapić, Danilo Ikodinović i Vanja Udovičić odlučili da iz bazena skoče u baru gde, umesto Mađara, Italijana, Španaca i Rusa, lenjo plivaju krokodili, tako da im samo iznad površine vire oči i čeljusti, čekajući da zgrabe plen. Verovatno nisu slušali mislioca iz devedesetih godina. Zvao se Bata Trlaja. Nosio je duks sa slikom ranjenog Kristijana Golubovića na leđima. Bio je vođa novobeogradskog klana. Trlaja je izneo svoju čuvenu tezu o maloj bari punoj krokodila. Nešto kasnije su ga ukokali.

Šapić, Dača i Vanja bili su zajedno na krovu sveta, zajedno su se oprostili od reprezentacije. Šapić i Vanja još su mokri od vode, valjda nije bilo struje da uključe fen, odmah bućnuli u politiku. Šapić kao zamenik tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, a Vanja je, nešto kasnije, skočio na glavu u Vladu Srbije kao ministar sporta, ali se po realnoj moći nalazi negde oko pedesetog, šezdesetog mesta u nomenklaturi naprednjaka. Šta mu je to trebalo?

Vanja pliva tri ministarska mandata, ali je mesto najboljeg vaterpoliste sveta zamenio ulogom držača peškira. Da sada zapliva u smešnoj kapici, vratio bi se na tron. Ali, šta Vanja nije znao o bari? Ona ne dozvoljava da je krokodil tek tako napusti.

Dača Ikodinović je u međuvremenu, posle teške saobraćajne nesreće, otvorio kafanu. Išlo mu je prilično dobro. Podržao je javno Vučića na beogradskim izborima 2018. godine, ali kasnije se predomislio, pljunuo po sebi i preplivao kod Vuka Jeremića. Za razliku od Šapića i Vanje, Dača je manje sklon pragmatizmu, a mnogo više avanturi, te ga i najljući provladini tabloidi uglavnom ostavljaju na miru. Zašto bi ga čačkali, ionako je dovoljno propatio. Šta treba da zna Ikodinović da bi opstao u bari? Da se još nalazi tek na njenoj ivici, da još misli da je plićak, ali da bara nema dno!

Šapić je takođe preplivao, ali njegov put od Đilasa do Vučića nije bio brzopleti sprint, već maratonska trka. Napustio je DS, preuzeo je opštinu Novi Beograd, osnovao sopstvenu partiju SPAS, ušao u parlament, a zatim se integrisao s naprednjacima, kandidujući se za čoveka broj dva srpske politike.

Vanja je tu šansu davno propustio iako je imao sve šanse za to. Međutim, pokušao je da izvede šraubu u bari, zaboravivši da to nije bazen jer lopta ne klizi po vodi, već je usporavaju žabe, mulj, travuljina i krokodilčići...

Šapić je, za razliku od Vanje, igrao strpljivo dug napad i sačekao da dobije igrača više, odnosno da Vučić zaigra s igračem manje. Pričekavši da Nebojši Stefanoviću sviraju isključenje, Šapić je imao čistu situaciju. Žabe su prestale da krekeću, mulj je za trenutak počišćen, travuljina se povukla u sebe. Aleksandar je dobio mesto potpredsednika SNS-a i novu ulogu sidraša, verovatno budućeg kandidata za gradonačelnika Beograda. Nebojša je, posle dva minuta kazne, vraćen u igru.

Šta čeka Šapića, možda najvećeg vaterpolistu svih vremena, ali samo uz uslov da se s tim složi Igor Milanović? Krokodilčići će naoštriti zube, mulj će se podići, travuljina će se uspraviti jer novi, ugledni krokodil tek treba da nauči osnovni zakon igranja i opstanka u plićaku srpske bare: neće te daviti protivnici, nego tvoji!

Gospodar bare, zadovoljno će gledati taj meč u koji su trojica najvećih ušli tako čisti i tako zlatni. Kada dobiju dozvolu da je napuste, neće se prepoznati. Biće isprljani, sa travuljinom preko lica i izujedani. Ušli su kao delfini, izaći će kao krokodili. Tražili su baru, dobili su baru!