Мала бара пуна ватерполиста

Легендарног тренера Николу Стаменића једном су питали да ли је срећан због силних златних медаља које је освојио тренирајући репрезентацију оне старе и оне новије земље. Стаменић је иронично одговорио:

– Зашто да будем срећан, па ја сам за то вежбао читав живот. Срећан сам кад на улици нађем џак пара!

И та филозофска мисао великог тренера доказује како је, према свим природним и друштвеним законима, ватерполо дубоко антисрпски спорт. Да би постао првак, мораш крваво да тренираш у игри у којој нема кинте. Или, што би рекао још један велики тренер Ратко Рудић, најпре мораш да савладаш воду! Мораш да научиш да преживиш у њој, као бели кит. Не смеш да се удавиш док те генетски модификовани двометраш са супротне стране удара коленом под водом тамо где највише боли, док те потапа свом тежином како би те залепио за дно, а ти све то мораш да издржиш, опстајући на површини.

Онда мораш да се уздигнеш изнад џиновског чувара, останеш да лебдиш над узбурканом водом и прекршиш све познате законе физике...

Али ни ту није крај. Све време, док обављаш те ратничке игре у базену, држиш лопту у руци, играш се њоме као дечак на плажи и вараш остале противничке бекове који се приближавају како би те натерали да престанеш да дишеш. Али ти мораш да будеш бржи, све до коначног, завршног ударца и победничког гола, иако је вода неприродна, клаустрофобична средина за Србе, чак и када су у кади, а камоли у базену.

Ватерполо је заправо перпетуум мобиле, српка чаробна машина бесконачног кретања ка победи која регенерише саму себе. Та машина није резултат алхемије, већ математичког система, претвореног у филозофију, после које само ретки самураји, попут Стаменића или Дејана Савића прелазе у зен фазу. Зато се Србија у води понаша као Немачка на трави. Решење једначине је једноставно: наша репрезентација за свако место има најмање по два светска играча.

Зашто су Александар Шапић, Данило Икодиновић и Вања Удовичић одлучили да из базена скоче у бару где, уместо Мађара, Италијана, Шпанаца и Руса, лењо пливају крокодили, тако да им само изнад површине вире очи и чељусти, чекајући да зграбе плен. Вероватно нису слушали мислиоца из деведесетих година. Звао се Бата Трлаја. Носио је дукс са сликом рањеног Кристијана Голубовића на леђима. Био је вођа новобеоградског клана. Трлаја је изнео своју чувену тезу о малој бари пуној крокодила. Нешто касније су га укокали.

Шапић, Дача и Вања били су заједно на крову света, заједно су се опростили од репрезентације. Шапић и Вања још су мокри од воде, ваљда није било струје да укључе фен, одмах бућнули у политику. Шапић као заменик тадашњег градоначелника Београда Драгана Ђиласа, а Вања је, нешто касније, скочио на главу у Владу Србије као министар спорта, али се по реалној моћи налази негде око педесетог, шездесетог места у номенклатури напредњака. Шта му је то требало?

Вања плива три министарска мандата, али је место најбољег ватерполисте света заменио улогом држача пешкира. Да сада заплива у смешној капици, вратио би се на трон. Али, шта Вања није знао о бари? Она не дозвољава да је крокодил тек тако напусти.

Дача Икодиновић је у међувремену, после тешке саобраћајне несреће, отворио кафану. Ишло му је прилично добро. Подржао је јавно Вучића на београдским изборима 2018. године, али касније се предомислио, пљунуо по себи и препливао код Вука Јеремића. За разлику од Шапића и Вање, Дача је мање склон прагматизму, а много више авантури, те га и најљући провладини таблоиди углавном остављају на миру. Зашто би га чачкали, ионако је довољно пропатио. Шта треба да зна Икодиновић да би опстао у бари? Да се још налази тек на њеној ивици, да још мисли да је плићак, али да бара нема дно!

Шапић је такође препливао, али његов пут од Ђиласа до Вучића није био брзоплети спринт, већ маратонска трка. Напустио је ДС, преузео је општину Нови Београд, основао сопствену партију СПАС, ушао у парламент, а затим се интегрисао с напредњацима, кандидујући се за човека број два српске политике.

Вања је ту шансу давно пропустио иако је имао све шансе за то. Међутим, покушао је да изведе шраубу у бари, заборавивши да то није базен јер лопта не клизи по води, већ је успоравају жабе, муљ, травуљина и крокодилчићи...

Шапић је, за разлику од Вање, играо стрпљиво дуг напад и сачекао да добије играча више, односно да Вучић заигра с играчем мање. Причекавши да Небојши Стефановићу свирају искључење, Шапић је имао чисту ситуацију. Жабе су престале да крекећу, муљ је за тренутак почишћен, травуљина се повукла у себе. Александар је добио место потпредседника СНС-а и нову улогу сидраша, вероватно будућег кандидата за градоначелника Београда. Небојша је, после два минута казне, враћен у игру.

Шта чека Шапића, можда највећег ватерполисту свих времена, али само уз услов да се с тим сложи Игор Милановић? Крокодилчићи ће наоштрити зубе, муљ ће се подићи, травуљина ће се усправити јер нови, угледни крокодил тек треба да научи основни закон играња и опстанка у плићаку српске баре: неће те давити противници, него твоји!

Господар баре, задовољно ће гледати тај меч у који су тројица највећих ушли тако чисти и тако златни. Када добију дозволу да је напусте, неће се препознати. Биће испрљани, са травуљином преко лица и изуједани. Ушли су као делфини, изаћи ће као крокодили. Тражили су бару, добили су бару!