Ponedeljak, 20.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
BELEŠKE S PUTA: Brazil

U ritmu sambe

Dok se najveća i najmnogoljudnija država Latinske Amerike bori protiv novog soja kovida 19, vraćaju se uspomene na njene plaže, gradove, čudesnu prirodu i bezbrižno vreme večernjih gužvi uz muziku i ples
Рио де Жанеиро (Фото Пиксабеј)

Dok ovih dana slušam uznemirujuće vesti iz Brazila, kao zemlje u kojoj se i širi novi, opasniji soj kovida 19, ne mogu da se ne setim te ogromne i predivne zemlje, kako sam je doživeo pre nekoliko godina, kad sam je prvi put posetio.

Moja početna destinacija bio je ogromni Sao Paulo, ekonomska i finansijska (mada ne i administrativna) prestonica Latinske Amerike, kontinenta koji je mešavina raznih rasa, kultura i uticaja, kontinenta muzike i životnog stila tako različitog od evropskog.

Transfer od aerodroma do hotela u centru Sao Paula nije bio previše dug niti komplikovan – a autobus me dovezao do samih vrata visoke zgrade, sa lepim ulazom i puno tropske vegetacije posvuda unaokolo. Prvi utisci su bili sasvim povoljni. Međutim, izlazak u grad doneo je neobičan osećaj: ulica gde je hotel bila je pusta, kuće su izgledale siromašno i trošno, ali sve to dok nisam došao do većeg bulevara. Tamo je odjednom sve bilo vrlo drugačije. Visoke zgrade, široke i sređene ulice, gust saobraćaj. I taj se utisak o neprestanom smenjivanju lepog i manje lepog, bogatog i siromašnog, stalno ponavljao u ovom gradu, ali i Brazilu uopšte.

Sao Paulo more betona

Sao Paulo – ili Sampa, kako ga u žargonu zovu – nema baš mnogo toga da ponudi radoznalom turisti. Grad je ogroman (preko 20 miliona ljudi, uključujući predgrađa), sa neverovatno velikim brojem solitera koji se doimaju kao kakvo more betona, a iz vazduha kao carstvo lego kockica. Sao Paulo je poznat i po velikom broju restorana svih svetskih kuhinja, što je posledica toga da u njemu živi jako mnogo nacija (recimo po broju Japanaca to je najveći japanski grad izvan Japana, ali i drugi italijanski grad u svetu, da ne pominjem druge velike zajednice, poput jevrejske).

Sao Paulo (Unsplash)

Meni su se najviše dopali popularna i najveća avenija nazvana Avenida Paulista (stanovnici San Paula u žargonu se zovu „paulisti”), veliki i prelepi park Ibirapuera, te prostrana neogotska katedrala Se sa trgom ispred.

Avenida Paulista pre svega impresionira monumentalnošću i širinom: to je avenija duž koje su ogromne staklene, veoma moderne zgrade sa prodavnicama, kancelarijama i tržnim centrima, i gde je veoma živo. Noću sve te zgrade čudesno svetle i trepere. Ogroman park Ibirapuera nalazi se koji kilometar dalje, i do njega se sa avenije dolazi dugom šetnjom kroz izuzetno elegantan deo grada. Park se pruža na 150 hektara, ima jezera, veliki spomenik na ulazu i čak i jedan obelisk. U njemu je, naročito kad je vrućina, izuzetno prijatno sedeti na nekoj od mnogobrojnih klupa ili još bolje na travi, gledati labudove (dosta je crnih), vodoskoke na jezeru i udaljenu siluetu grada u pozadini.

Katedrala Se u samom srcu grada novijeg je datuma, završena sredinom dvadesetog veka, ali je veoma velika (po veličini četvrta gotska katedrala na svetu), a ispred nje se nalazi jako lep trg sa puno tropskog zelenila.

Iguasu i Rio

Imao sam priliku da vidim čarobne vodopade Iguasu, neverovatan prirodni fenomen, stotine vodopada na granici Brazila i Argentine, sa obe strane državne granice. Sa brazilske strane, odakle se stiče utisak o monumentalnosti celog područja, ali i sa argentinske, gde se vodopadima prilazi jako blizu, ponajviše poznatom Đavoljem grotlu, najvećem od svih vodopada koji su svuda unaokolo u nestvarnoj simfoniji vode.

Vodopad Iguasu (Foto Dimitrije Stanković)

A onda – Rio de Žaneiro. Moj hotel, na dva koraka od poznate Kopakabane, nalazio se u lepoj ulici, paralelnoj sa plažom, sa puno radnji, ponekim restoranom, mnogo sveta, i gustim saobraćajem. Tačno preko puta hotela bio je parkić u kome su sredovečne žene predano vežbale, a dokoni penzioneri igrali karte. Atmosfera je bila kombinacija krajnje opuštene, s muškarcima u papučama i ženama u šortsevima, ali povremeno i poslovne – tu i tamo bi promakao koji gospodin u odelu, s kravatom ili ozbiljnije doterana gospođa. Ta mešavina rada i opuštenosti, zadovoljstva i obaveza nešto je što je tako tipično za ovaj grad – i to sam susretao svih kasnijih dana svog boravka.

Obavezan deo posete Riju obuhvatao je uživanje na plažama i penjanje na dve glavne atrakcije ovog grada – poznatu „Kocku šećera” i još poznatiji Korkovado. Sa plažama je bilo dosta lako jer se Kopakabana nalazila tako blizu da sam tu okolnost naravno koristio da što češće budem tamo. Uživao sam posmatrajući ogroman broj kupača na plaži ili reku ljudi koji su avenijom Atlantik brzo hodali, trčali, vozili bicikle, vežbali, rekreirali se ili sedeli u jednom od mnogobrojnih restorana na plaži. Uveče su restorani bili puni, a iz nekih je dopirala odlična brazilska muzika, bosa nova.

Drugu poznatu plažu – Ipanemu – posetio sam u jedno sparno popodne dok su se nad grad navlačili tamni oblaci, obećavajući kišu. Plaža je bila prepuna, fudbal se igrao posvuda i stotine lopti istovremeno su letele kroz vazduh i, kada bi se pogledalo duž dela plaže tik uz more, to je prosto delovalo nestvarno. A tamo dalje, prema ulici, igrala se odbojka, ne prava, već najčešće ona gde je dopušteno da se igra svim delovima tela, osim rukama.

Ovde se, pored ulice, upražnjavala još jedna interesantna aktivnost – dosta mladih oba pola hodali su vešto po tankim zategnutim trakama razapetim između dva drveta palme na otprilike metar visine, vešto balansirajući u naporu da što duže ostanu na traci. A uz sve, to posvuda unaokolo, po plaži i po ulici, bile su prelepe Brazilke, upravo onakve kakve poznajemo sa fotografija. Njihove tange i tamna preplanula tela privlačili su radoznale poglede muškaraca.

Pogled sa Glave šećera (Foto Dimitrije Stanković)

Dva brda i jedna favela

Do „Glave šećera” otišao sam gradskim prevozom koji u Riju funkcioniše jako dobro i radi cele noći. Iz podnožja brda uspinjačom se stiže na vrh, do jednog od najlepših pogleda na Rio. Dan je bio sjajan, nebo bistro i jasno, a kasno popodne značilo je da ću videti zalazak sunca u punom sjaju – što je naravno poseban doživljaj. Plaže Kopakabana i Botafogo, mali aerodrom s pistom koja je počinjala i završavala se na par koraka od mora, udaljeni most Niteroj, Korkovado sa Hristom Spasiteljem, iza kojeg se spuštalo sunce – sve je bilo tu, u jednoj fantastičnoj kombinaciji boja i oblika od kojih je teško bilo odvojiti pogled...

Korkovado sam ostavio za naredni dan. Ujutru je bilo sunčano, ali su nebom plovili oblaci koji su pretili da se nagomilaju po podne. Odlučio sam da odem što pre, no stići na vrh ovog brda nije bilo nimalo jednostavno. Dođe se najpre taksijem do podnožja, onda vozićem – uspinjačom, ali je bilo teško doći do karata: kada sam stigao oko 10 ujutru, već su se prodavale za dva po podne! Odlučio sam da uzmem manje romantičan minibus. U dve etape, zaobilazeći zastrašujuće redove, stigao sam na vrh relativno brzo. Tamo su se već stotine njih gurali na veliku platformu, s koje se pružao božanstven pogled na grad i sve njegove plaže. Svi su želeli da se slikaju ispred ogromne statue Hrista Spasitelja, simbola Rija i, naravno, s raširenim rukama, baš kao što i Hristos stoji.

Oblaci su bili niski, tako da je povremeno i statua bila njima zaklonjena. Ne baš idealno – ali čuo sam i priče ljudi koji su imali peh da se oblaci danima nisu razilazili.

Jedan dan sam iskoristio i da posetim najveću favelu u Riju koja se zove Rosinja. U njoj živi, po nekim procenama, nekoliko stotina hiljada ljudi. Naš vodič, gospođa sa besprekornim engleskim, s puno poštovanja je govorila o stanovnicima favela, sirotinji koja radi lošije plaćene poslove, često na crno, ali zahvaljujući kojima je Rio izrastao u tako velik i moderan grad. Posetili smo i jednu školu koju su finansirali bogati Italijani iz dobrovoljnih priloga svakog meseca. Škola služi i kao utočište deci nakon redovnog školovanja kako bi ih zaštitila od lošeg uticaja ulice.

Kuće u favelama građene su od čvrstog materijala, ali su uličice improvizovane i uske, nema kanalizacije, stotine kablova struje se prepliće. Ipak, i ta mesta postaju bolja za život, čuli smo od našeg vodiča.

Tradicionalna kapuera (Foto Dimitrije Stanković)

Najveća gužva u Riju bila je u kraju koji se zove Lapa, nedaleko od poslovnog centra grada, sat vremena autobusom udaljenog od Kopakabane. Deo dugačke ulice, sa nekoliko bočnih koje se ulivaju u nju, nekih sto–dvesta metara prepuno je najrazličitijih restorana, kafića i barova koji su gusto načičkani jedan do drugog. Upravo ono što sam očekivao da vidim u ovom gradu! U svakom je drugačija muzika, uglavnom „živa” i, naravno, brazilska, sa puno ritma i ponegde igračima koji plešu njišući se u ritmu sambe. Tu su bile i neizbežne „prijateljice noći” za koje ne bih mogao da se zakunem kog su pola.

Posetio sam i Salvador de Bahia, nešto severnije, čiji je stari deo grada Pelurinjo na Uneskovoj listi svetske baštine, sa lepim crkvama i kućama u boji, i tamo proveo jedno predivno predvečerje u baru iz koga se pružala divna slika na donji deo grada i luku, uz ispijanje neizbežne kajpirinje. A onda, na samom kraju, kratki odmor od buke gradova na Atlantiku, u malenom mestu Trankozo, gde sam nekoliko dana uživao na prijatnom pesku i u kupanju u toplom moru.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.