O ponosu Halijarda

Sedim na panju posečenog stoletnog cera na gustišu gorostasne srpske planine. Ćarlija vetar i odnekud donosi zov kukavice. Niz prozirno zeleno lišće vremešnog graba ispod kojeg me greje prošarano rano jutarnje sunce – slivaju se bistre kapljice rose. Oko mene je paprat i polomljeno sasušeno granje, ostalo nakon nasumične krađe pravih kao strela razuđenih borova u šumi koja je državna i ničija. Čekam da mladići iz moje ekipe na rukama na set iznesu kamere i mnoštvo tehnike – da bih nastavio da režiram scene za film „Heroji Halijarda”, čije snimanje po zabitima i vododerinama srpskih planina traje skoro dva meseca...

Vest da smo posle tri godine iscrpljujućih priprema i mukotrpnog rada na scenariju, a mnogo više od toga borbe da obezbedimo za ovako veliki produkcijski zalogaj minimalni i neophodni budžet počeli sa snimanjem – stidljivo i skromno se pojavila u javnosti. Uprkos vrhunskom kastingu koji imamo, kao i činjenici da su „Heroji Halijarda” dobili status nacionalnog projekta od posebne društvene i kulturne važnosti – u drugom Dnevniku RTS-a dobili smo jedva jedan minut… Bez obzira na to što je uz Telekom „Srbije”, Javni servis koproducent TV serije „Vazdušni most” koju snimamo uporedo sa filmom…

U celini uzevši, ako izuzmemo političare koji su bez ograničenja permanentni konzumenti na srpskoj javnoj sceni, neuporedivo više medijske pažnje dobile su g… srpskih starleta koje se razgolićene izazovno valjaju na palubama jahti po Jadranu.

O velikom TV superstaru Kristijanu koji je glavninu svog životnog veka proveo po zatvorima, što ga verovatno legitimiše da bude idol mladih generacija – i da ne govorim… Ne bi me začudilo da se poput zvučnih imena naše estradne scene, posle Pinkove „Zadruge” gde je glavna zvezda –pojavi i u udžbenicima za osnovce…

Ne zbog toga što mi fali medijska pompa koja mi je odavno jaram na vratu, već zbog potrebe da se usamim, da me nema nigde sem u priči i sa pričom kojoj sam posvećen dvadeset i četiri sata dnevno – dok pišem ove redove donosim odluku da se povodom projekta kojeg radim sa ogromnom ličnom i profesionalnom odgovornošću – više ne oglašavam. Čemu to? Kome to treba? Koga to interesuje? Koga zanima katarza kroz koju je prošao srpski narod na kraju Drugog svetskog rata? Koga interesuje ambis nad kojim se našla Srbija 1944. godine kada je bilo jasno da smo voljom velikih i moćnih gurnuti u čeljusti komunizma? Slom kraljevine, atak na mozak i pamćenje jednog naroda, na tradiciju, na veru i na vekovno nasleđe pravoslavnih Srba... Koji su, baš kao i danas bili kamen u cipeli onih koji su oduvek želeli da uređuju Balkan i naša posla prema svojoj meri i svom planu? Zašto se baviti hrabrošću, plemenitošću, dobročinstvom i humanošću naroda koji je u leto 1944. godine sa livade u selu Pranjani od sigurne smrti spasao preko 500 američkih pilota? U evakuaciji koja predstavlja najveću akciju spasavanja pilota iza neprijateljskih linija u istoriji svetskog vazduhoplovstva. Sme li se sa istorijskom distancom od preko sedamdeset godina uopšte pomenuti da su tom akcijom rukovodili četnici, to jest Jugoslovenska vojska u otadžbini pod vođstvom prvog srpskog gerilca, časnog oficira i mučenika đenerala Draže Mihailovića? Čiji ime se i danas, uprkos rehabilitaciji pred srpskim sudom – samo u krajnjoj nuždi i baš kad je krajnje neophodno sporadično i skrajnuto spominje? Kome su komunisti u montiranom procesu 1946. godine nametnuli oreol izdajnika svoga roda, hulje i pijandure. I likvidirali ga kao psa, da mu se i dan-danas grob ne zna…

Sećam se, avgusta pretprošle godine – bio sam na Galovića polju u selu Pranjani na velikom skupu kojim je na državnom nivou u prisustvu diplomatskog kora, predsednika republike i visokih državnih zvaničnika – obeležena godišnjica ovog velikog događaja i operacije „Halijard”. Niko od govornika pred ogromnom masom ljudi, uključujući i ekselencije savezničkih država iz Drugog svetskog rata – nije pomenuo ime đenerala Mihajlovića?

Pitao sam se – zašto? Da li im je to neko zabranio? Ako se naši zvaničnici uzdržavaju zbog dnevnopolitičkog balansa i udovoljavanja uravnilovke koja počiva na reciprocitetu osvedočenog antifašizma četničkog pokreta i totalnog i svesrdnog „sudjelovanja” naše zapadne slovenske braće u projektu stvaranja novog nacističkog sveta čije tvorac bio Adolof Hitler – šta sprečava visoke oficire SAD da spomenu Čičino ime? Za šta i zbog čega su ga posmrtno odlikovali najvećim svojim ordenom 1948. godine?

Kamera je spremna – odoh da snimam. I bolje je da se ovde zaustavim…A mogao bih celi dan. I više od toga. Sa nepravdama se mora živeti… Možda će jednu, makar delimično ispraviti film i serija koju radim? Možda? Možda ćemo biti malo ponosni? Ili ćemo sučeljeni sa izazovima današnjice i opstanka produbiti amneziju – uvereni da rasterećeni zaboravom idemo u zagrljaj svetloj budućnosti…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista