Padinjak kao uspavana oaza

„Nemamo crkvu i džamiju, ali zato imamo zatvor i ludnicu”, često u šali vole da prokomentarišu žitelji Padinske skele. Ovo naselje smešteno je pored Zrenjaninskog puta, na samo15 kilometara od centra grada. Sastoji se od nekoliko delova, a to su Tovilište, Novo, Srednje i Staro naselje.

Zbog nedostatka mosta preko Dunava između Zemuna i Pančevačkog rita, putnik namernik je prinuđen da ovu razdaljinu prevaljuje zaobilaznim putem, odnosno da od Novog Beograda do Padinske skele putuje oko sat i po vremena. Direktne autobuske linije nema, pa žitelji Padinjaka i njihovi gosti koriste autobus broj 101 koji na svakih desetak minuta polazi sa okretnice kod Bogoslovije.

Kada se prođu predeli načičkani ogromnim gastarbajterskim kućama, šarenim i nezavršenim fasadama i zapuštenim kanalima, koji su tako tipični za Krnjaču i Borču, ukazuje se nešto sasvim drugačije – nepregledne poljane i palanački ambijent.

– Mislim da ne bih mogao da se uklopim u drugu sredinu jer sam navikao da sa društvom stalno idem u istu kafanu i poznajem sve ljude iz komšiluka. Ako se uželimo grada ni on nije mnogo daleko. Većinu ljudi Padinska skela asocira na zatvor, ali ovde ima mnogo drugih, po našem mišljenju, važnijih stvari – kaže Jovan Marković, dugogodišnji stanovnik ovog dela grada.

Prema popisu stanovništva iz 2002. godine u Padinskoj skeli živelo je oko 10.000 stanovnika, nešto manje nego što je popisano desetak godina ranije. Kada se povede priča o razlozima za raseljavanje stanovnika sa ovog područja, većina upire prstom u nedostatak infrastrukture i sadržaja za kvalitetno organizovanje slobodnog vremena. Izgleda da ovi problemi, ipak, najteže padaju omladini.

Predrag (20) kaže da ne vidi perspektivu za život u rodnom kraju i da ne bi ni trenutka oklevao da ode.

– Imamo samo nekoliko kafana koje su rezervisane za starije ljude ili za lokalne „frajere” koji se stalno drže zajedno i kontrolišu ceo kraj. Ako neko ima sklonosti prema drugačijoj muzici ili provodu mora da ide u Beograd, jer za takve ovde nema opstanka. Donedavno nismo imali ni dobru internet vezu, pa uopšte nemamo osećaj da živimo na teritoriji glavnog grada – jada se Predrag i dodaje da u Padinjaku svako nosi „etiketu” koju mu je čaršija prikačila i da su male šanse da je se oslobodi.

Ono što neznancu koji se obreo u ovom kraju najpre pada u oči, je atmosfera tišine i usporenosti koja se oseća na svakom koraku. Dok u „Ribolovcu”, kafani starog kova, ispija tursku kafu uz obavezan rahat-lokum, ne može da se otme utisku da se neočekivano našao u nekoj drugoj dimenziji i u davno minulim vremenima. Starinski i izlizani nameštaj, kao i pivo iz polalitarskih flaša svedoče da je u ovoj kafani sve podređeno udobnosti i domaćem ugođaju. Lagan život u malom mestu gde se svi međusobno poznaju, u svakom slučaju ima mnogo nedostataka, a potpuno su zadovoljni jedino penzioneri.

Problema sa kojima kuburi celokupno stanovništvo naseljeno sa leve obale Dunava, nisu pošteđeni ni žitelji Padinske skele.

– Na sve načine pokušavamo da rešimo probleme kanalizacije i objekata infrastrukture, ali te teme su aktuelne jedino dok traje izborna trka. Tada se političari nadmeću u obećanjima, ne bi li zadobili naše poverenje i, što im je mnogo bitnije, naše glasove. Od celog područja Pančevačkog rita, čini mi se da smo u najboljoj poziciji, jer nemamo toliko kanala, kao na primer Krnjača, pa smo koliko-toliko pošteđeni neprijatnih mirisa koji iz njih dopiru – ističe Jovan Marković.

U Padinskoj skeli, sem porodičnih kuća postoji i tridesetak stambenih zgrada koje su uglavnom prizemne, kao i nekoliko sa dva, tri sprata. Ovi objekti su lošeg kvaliteta, ali kada se neki stan u njima nađe na tržištu, prodaje se bukvalno za dan. Prema rečima upućenih, razlog za to je povoljna cena u odnosu na delove bliže gradu i relativno mala udaljenost od centra.