Televizije, vreme je za popravni

Raspustili su se i školarci i televizijanci... Neki su maturirali, a neki pali na popravni... Da li će u avgustu naučiti lekciju i pripremiti se za novu školsku godinu, ali i novu televizijsku sezonu? Da li će đaci shvatiti da se bez znanja i škole ne može i da je to jedino bogatstvo koje im niko ne može oduzeti? Ili će prihvatiti one lekcije koje im plasira televizija – da je život estrada, da je sve rijaliti, da su svađe, psovke i povišen ton jedina moguća komunikacija, da je najvažnije da budu „lepi”, neprirodni, da pravopis, pravilan izgovor, lepi maniri, vaspitanje i obrazovanje i nisu toliko važni koliko silikoni... Da ne treba ulagati u obrazovanje, već u estetskog hirurga jer je to ulaznica za mali ekran i karta za bolji život?

Da li će televizije naučiti i napokon shvatiti – da je vreme da se vrate pravim vrednostima, pametnim ljudima... jer su tu negde, zagubljeni, ne čuju se i ne vide... A ima ih! Otkad su nam pristojni marljivi ljudi postali nezanimljivi? Osvetlite ih, uperite kamere ka njima... Vreme je za neki novi, lepši septembar... za autorske emisije, lepe, razgovetne misli, rečenice, pouke i poruke... Za lepe ljude, lepe iznutra... Prirodnih kosa, obrva, trepavica, grudi... Prirodnog ponašanja i zdrave pameti. Vreme je za neke mlade ljude kojima treba da damo šansu...

Televizijo, ako to ne naučiš u avgustu, na popravnom, načisto ćemo propasti, potonuti, otići u nepovrat... Vreme je da bacite pojas za spasavanje...  Inače će svetom zavladati licemerni, zli, izopačeni, ružni... Klovnovi i plastične lutke... Zar takvo društvo želimo za sebe? Domanovićevo „Mrtvo more”... Neke nove idole – Miljane, Kije, Nadice, Lune...

Postaćemo roboti poput ovih novih televizora koji su nam se uselili u domove, bez miljea, bez života, koji daju samo dobru sliku, ali ne i sadržaj. Oko kojih se više ne okupljamo porodično, već se i pred televizorom i oko televizije svađamo, nesvesni da smo se pretvorili u aktere sa malih ekrana. Koliku ćemo cenu platiti zbog bahatosti urednika, neinventivnosti televizijskih radnika i „mlaćenja para” nauštrb duhovnosti i unutarnje lepote?

Đaci i televizijanci, vreme je za popravni... vratite se u školske klupe da se prisetite Tesle, Pupina, Desanke... Da se prisetite Miće Orlovića, Olivera Mlakara, Duške Kalanj... svih tih gospodstvenih ljudi... Gde su nestali fini ljudi i građanski maniri sa naših televizija... gde nestadoše miran ton, harmonija? Vreme je da učinimo ovaj svet lepšim i da ga oplemenimo... Da ukinemo buku... Da proteramo neobrazovane... da nam ne bi maturantkinje izgledale kao da su upravo izašle iz „Zadruge”, da ne pevaju „Maherku”, „Ide gas, vozim crni BMW”, da deca ne gledaju „Igru sudbine” i alapače i svađalice, već program prilagođen njihovom uzrastu... Da se o nekim važnim temama ne obaveštaju preko Tik Toka ... Da ne oponašaju zvezde TV sapunica i rijaliti emisija koje se emituju u vreme kada se nekad prikazivao crtani film za laku noć... Imaju li mladi uopšte alternativu? Imaju li TV program za svoj uzrast, program koji će biti pristojan, koji će ih zaintrigirati na lep, plemenit, atraktivan način, koji će ih podstaći da razmišljaju, da vole, a ne da mrze, da šire vidike i prijateljstva, da uče, a ne da maštaju o učešću u rijalitijima?

Televizije, zapravo, poručujem vam – ipak, ostanite na raspustu! Možda je tako i bolje... Nećete nam nedostajati... Neka prašina padne na naše tanke, sasvim tanke i isprazne ekrane... Nekada tišina jako lepo zvuči. Ćutanje je ipak zlato. Ako već nemate šta da kažete, ućutite... Otvorite udžbenike i učite iznova kako to program treba da izgleda... Zajedno sa onima koji su ove godine knjigu zaboravili. Zajedno u klupe sa ovima što su na maturskim proslavama palili baklje i na majicama ispisali – „Knjiga je svetinja, zato je nismo ni pipnuli!”

Možete li im pokazati da nije tako!