ZEMLjA ZALUTALIH GENIJA

Američko pomirenje posle građanskog rata započelo je na Meklinovoj farmi u Apomatoksu, kada je general Grant dozvolio vojnicima Konfederacije da vrate svoje konje kući za prolećno oranje. U Srbiji, naravno, nema ni generala Granta, ni vojnika Konfederacije, pa ni konja za prolećno oranje. Imamo samo „traktore u koje se ne sipa patriotizam”. Dakle, pomirenje u Srbiji trebalo bi da nastane kao rezultat glasanja na majskim izborima i putem već najavljene deklaracije o pomirenju DS-a i SPS-a, pri čemu se prošlost pojavljuje kao neprijatelj. Jer, maliciozni bi dodali da se Milošević sada, zapravo, sahranjuje drugi put, ali da srpski socijalisti ipak ne zaboravljaju njegovu laičku eshatologiju i neke njegove snove, ko zna možda jednog dana mogu i da posluže. Naime, mnogi su optuživali srpske socijaliste da su odgovorni za „mračne devedesete”, sada su im ti isti glamurozno prepustili deo odgovornosti za naš ulazak u „svetle godine budućnosti”. Za novu političku realnost i nove političke etikete.

Nije sporno da su srpski socijalisti dobili glasove na izborima kao stari socijalisti. Sada nastupaju i deluju kao novi socijalisti. Oporavili su se od višegodišnje pasivnosti i frustriranosti, nove boje prekrile su stare tapete, ali je i nesporno da im preti otuđenje od glavnine starih glasača. U redovima socijalista još uvek je premalo mladih kadrova da bi im ljudi verovali, iako su u farmerkama. Nisam sklon da socijaliste olako optužujem za bilo kakvu izdaju i izdaju bilo koga, jer u zemlji Srbiji neki pojmovi kao što su čast, poštenje, patriotizam i moral odavno su postali vrlo fleksibilni. Sve je postalo stvar trgovine, politika pogotovo.

Da li su DSS i radikali mogli da formiraju vladu sa srpskim socijalistima i bez novih izbora, samo na osnovu nove parlamentarne većine? Mogli su, ali nisu. Pa upravo je Dačić jedini bio protiv novih izbora zalažući se za prekompoziciju vlasti u parlamentu. Da li je u predizbornoj kampanji neko uopšte ozbiljno računao na SPS? Nešto se ne sećam takvih najava, svi su tvrdili da će samostalno formirati vladu, ili u krajnjem slučaju da će to učiniti samo uz pomoć još jedne stranke. A to nije bio SPS. I sada su svi kao zgranuti što ih je SPS izneverio? Pa, politička scena Srbije i jeste pozornica ko će koga bolje da prevari. Nema tu sentimentalizma, niti je bilo ko mogao da očekuje da će socijalisti promeniti ime u sentimentalisti. Iako su njihovi stari glasači većinom baš sentimentalisti.

Deklaracija o pomirenju DS-a i SPS-a verovatno će sadržati apel da se bude iznad svih jalovih podela u Srbiji, zatim koalicione stavove oko zajedničkih vrednosti, a ne klase, što bi za Ivicu Dačića moglo biti malo i neverovatno, jer je lider partije koja je upravo osnovana kao politički glas radničke klase. Možda će tu biti pitanja u vezi sa Kosmetom i EU kao i o socijalnoj sigurnosti građana. Ne očekujem neke stavove oko spoljne politike i odbrane, jer se naša spoljna politika, zapravo, sastoji da se nema spoljna politika, a oko odbrane kod socijalista sada postoji prava zavera ćutanja. Možda je i to bolje nego jednog dana reći kako „postoji i vojni plan za Kosmet”, a onda sledećeg dana tvrditi da je to „pogrešna interpretacija”. Isuviše to liči na nekadašnje komuniste i njihove demantije u stilu „šta sam, zapravo, rekao”.

Deklaracijom o pomirenju DS i SPS će verovatno nastojati da osmisle novu definiciju politike levog centra koja bi obuhvatila globalnu ekonomiju i socijalnu sigurnost građana Srbije. Biće to vraški težak zadatak, jer kao što mir i sloboda nisu isto, tako je i sa globalnom ekonomijom i socijalnom pravdom u uslovima srpske tranzicije. U svakom slučaju, pisci deklaracije o pomirenju moraće da pripaze da to ne bude i najduže pismo samoubice napisano na ovim prostorima...

Jer, Srbija je zemlja zalutalih genija. Ponekad se čak stiče utisak da tajna famozne srpske duhovnosti leži u potpunom prenebregavanju ličnosti i začuđujućoj srpskoj strasti za svađama i podelama, ali i sažaljenju prema „malom” čoveku. Možda je suština u večnom traganju za nekom velikom idejom: idejom državnosti, srpske sabornosti, liderske uloge na Balkanu. Kako da srpsko društvo danas izabere neki viši cilj, humanizam, jednakost i sveopštu sreću, a da istovremeno ne dođe u opasnost da postane totalitarno. Jer, na tom putu buncanja o sveopštoj sreći uvek se počinje s podelom ljudi na manje i više korisne, nastavlja se uvođenjem neke vrste cenzure, jer, Bože moj, do zajedničkog cilja se lakše stiže u atmosferi jednoglasja, a završava se time da na vlast dolaze ljudi koji ne znaju ni za moral, ni za zakon, već samo za svrsishodnost.

Međutim, ako društvo nema neki zajednički cilj, onda će ono prestati da funkcioniše kao socijalni organizam. Tako dolazimo do paradoksalne situacije, zajednički cilj je neophodan, ali, ipak, njegovo postojanje nosi u sebi klicu mogućeg puta ka totalitarizmu. Doduše, tok istorije je odavno rešio taj paradoks, suština je u tome da je sličan cilj važan samo kao sredstvo, a ne sam po sebi. Verovatno je to imao na umu i Boris Tadić kada je rekao „da je EU naš cilj samo formalno, a da je suština u našim reformama koje će na kraju rezultirati ulaskom Srbije u EU”.

Videćemo.