Letnji lov na Srbe u Hrvatskoj

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 11. jula – Letnja sezona uobičajeno donosi berbe i žetve, od raznog voća i žitarica, do turističke žetve, a jedinstveni fenomen u tome je Hrvatska kojoj donosi i svojevrsnu „žetvu” Srba koji završavaju iza brave zbog optužbi iz minulog rata. Kao po nekom nepisanom pravilu, kako krene glavna turistička sezona, tako u Hrvatskoj učestaju hapšenja Srba. Od povratnika iz izbeglištva, do državljana Srbije, bivših pripadnika JNA, kojih uglavnom nema na listama osumnjičenih čije objavljivanje su još davno dogovorile i ponosno pred ushićenim međunarodnim faktorima koji prate razvoj posleratne normalizacije odnosa dve zemlje dogovorile vlade iz Zagreba i Beograda.

Pre nekoliko dana na hrvatskom graničnom prelazu sa Srbijom Bajakovo uhapšen je tako oficir nekadašnje JNA Čedomir Jović iz Beograda (45). Osumnjičen je da je po komandnoj odgovornosti kriv što kao komandant Vojne policije vojske tadašnje Republike Srpske Krajine u Dalju 1991. godine nije sprečio pripadnike te policije Novaka Simića, Miodraga Kikanović i Radovana Krstinića da ubiju civila Antuna Kundića (45) iz Erduta. Isti aršin uopšte se ne primenjuje na hrvatski komandni kadar iz proteklog rata, pa tako ovde nikom ne pada na pamet da, na primer, slično optuži komandanta Vojne policije Hrvatske vojske, iako se dobro zna šta su njegovi potčinjeni radili u vojnom zatvoru Lora u Splitu, a više ih je osuđeno i zbog ubistava srpskih civila po terenu.

Skoro istovremeno, državno tužilaštvo je zatražilo krivičnu istragu protiv srpskog državljanina i takođe bivšeg oficira JNA potpukovnika Đure Živanovića koji se tereti da je odgovoran za navodna mučenja i ubijanja hrvatskih zarobljenika i civila smeštenih posle pada Vukovara u centrima Begejci i Stajićevo, a posebno je indikativno hapšenje i ekspresna osuda Saše Cvetojevića u Zagrebu.

Mladi Cvetojević je još na samom početku rata s porodicom izbegao iz Zagreba i Hrvatske i od 1992. godine živi u Paraćinu. U Srbiji je odslužio i vojsku, a u Hrvatskoj – u koju je već dolazio i ranije, jer ima dvojno državljanstvo –uhapšen je i osuđen uslovnom kaznom na osam meseci zatvora zato što nije služio u hrvatskoj vojsci. Da apsurd bude veći, Hrvatska je u međuvremenu ukinula obavezno služenje vojne obaveze i potpuno profesionalizovala vojsku, ali je ipak kažnjen srpski mladić koji nije ispunio obavezu koja više ne postoji – uz to je izbeglica i sa dvostrukim državljanstvom, koji je vojsku već odslužio u drugoj državi u kojoj ima i prebivalište, s kojom Hrvatska priznaje takav državljanski status.

Izrečena presuda pokazuje da se ovaj nesvakidašnji događaj nije slučajno desio, već i one najblagonaklonije upućuje na zaključak da se radi o već proverenom sredstvu za plašenje i navođenje mlađih srpskih izbeglica da odustanu od eventualnog nauma da se vrate u sredinu u kojoj su ponikli i gde su im koreni. Jednako o tome govori i činjenica da se svake godine izigravaju međudržavni dogovori o transparentnosti lista Srba koje traži hrvatsko pravosuđe zbog zbivanja u proteklom ratu. Uopšte nije u pitanju neophodnost da se utvrdi puna istina o tim zbivanjima i da svako individualno odgovara za ono za šta je zaista kriv (naravno, na svim stranama, a ne selektivno i po različitim aršinima), ali je već postalo degutantno i krajnje neozbiljno svake godine iznova izigravati te međudržavne sporazume o transparentnosti spiskova osumnjičenih Srba od strane hrvatskog pravosuđa. Zato brojevi traženih na tim listama koji se povremeno objavljuju nemaju nikakvu objektivnu vrednost, osim trenutnog političkog „zavođenja” javnosti.

O etničkom čišćenju Srba u Hrvatskoj ne vole ni da čuju, a kamoli da to priznaju i u skladu s tim preduzmu određene mere. Međutim, kako drugačije tumačiti činjenicu da se već godinama stalno pojavljuju nova imena uhapšenih Srba kojih nije bilo na tim listama traženih, i to najčešće onih koji su već nekoliko puta bez ikakvih problema boravili u Hrvatskoj. Greške u tom pogledu uvek su moguće, ali nikako kontinuitet u ponašanju.