Meki imperijalizam „Ruskog sveta”

Provokativnu ideju „Srpskog sveta” Aleksandar Vulin uzeo je, od koga bi drugog i mogao, nego od Rusije.

Vladimir Putin je, kao mnogi drugi iz aparata bezbednosti, bio šokiran padom Berlinskog zida. Raspad SSSR-a nazvao je „nacionalnom tragedijom”. Narod „jedinstvenog i veoma moćnog genetskog koda”, kako Putin opisuje Ruse, zaslužuje nešto bolje. Bolje i od vlasti Borisa Jeljcina koja se poredi sa periodom velikih reformi 1860-ih koje su samo donele politički haos, društveni nered i dodatno osiromašenje Rusije.

Rešen da „poniženoj” zemlji vrati dostojanstvo, Putin ozbiljno radi na tome da Rusiju ponovo učini moćnom i povrati status supersile. Tako se došlo i do ideje stvaranja „Ruskog sveta”, velikog okupljanja koje će ojačati nacionalni prestiž. Važno je da se svi Rusi okupe i slušaju šta Kremlj ima da im kaže.

Putin, kao i mnogi drugi lideri, ima pravo i obavezu da štiti interese svog naroda preko granica, ali način na koji to radi oživljava strahove od dugačke senke Rusije koja izranja iz oslonca na stare veze, naftu i gas, pravoslavnu veru i ruski koji je ostao jezik trgovine i diplomatije na širokom postsovjetskom prostoru. Ko govori ruski razmišljaće i postupaće kao Rus.

„Ruski svet” je koncept koji lidera u Kremlju predstavlja kao neustrašivog branitelja Rusa i van Rusije. Koncept je tokom carevine dobio svoje konzervativne i nacionalističke konture da bi svoje današnje oblike stekao u postsovjetskoj Rusiji kao platforma objedinjavanja autokratije, ortodoksije i nacionalizma.

Počelo je arheologijom. Putin 2005. posećuje lokalitet Arkaim u južnoj uralskoj stepi koji se opisuje kao „domovina većine savremenih naroda Azije i, delom, Evrope”. Pošto je postavljen temelj u istoriji, Putin 2007. osniva Fondaciju „Ruskog sveta” čiji je cilj restauracija Rusije i njenog uticaja u okvirima nekadašnjeg SSSR-a.

„Ruski svet”, stvara se sistematično, bez suptilnosti. Putinov autoritarizam evidentan je barem od vremena hapšenja članica pank grupe „Pusi Rajot”. Gušeći opoziciju i omogućavajući poslušnim oligarsima ogromno bogaćenje, on od Rusije pravi jednopartijsku državu bez uvažavanja ljudskih prava, a izbornim farsama i drakonskim kaznama potvrđuje najozbiljniji deficit demokratije. Njegova kontrola medija je predmet konstantnih – ali neefikasnih – kritika sa Zapada.

Takav Putin od granica nove Evrope do Kavkaza i centralne Azije, angažuje razne resurse – uključujući i sopstveni kult ličnosti – da bi susedne zemlje držao u okvirima onoga što Rusija zove „bliskim inostranstvom” pod posrednom, ako ne i direktnom dominacijom Kremlja.

Putin ne gradi Sovjetski Savez, ali pokušava da stvori ekonomskog, socijalnog i vojnog surogata kome bi sedište ponovo bilo u Moskvi. Tri baltičke države su mu nepovratno izmakle, ali ostale – uprkos njihovim novim nacionalnim identitetima – nije pripravan da olako ispusti.

Uoči izbora u Ukrajini 2014. Putin se nije libio da dva puta otputuje za Kijev. U jeziku međunarodne diplomatije to bi se zvalo mešanje u unutrašnje poslove druge zemlje. Za Putina je to bila samo prilika da demonstrira svoju varijantu soft imperijalizma.

Ruski narod neophodno je stalno uveravati ko su i gde su njegovi spasitelji. Šef TV mreže Rusija danas svojevremeno je izjavljivao da je Rusija „jedina zemlja na svetu sposobna da SAD pretvori u radioaktivnu prašinu”. Alarm se pretvara u omiljenu mantru: SAD su započele seriju regionalnih ratova pripremajući se za treći svetski rat. Zašto? Zato što je Amerika na silaznoj putanji i potreban joj je rat kako bi prevladala u utakmici sa Kinom, oslabila Evropsku uniju i potkopala Rusiju.

(Ilustracija: Dragan Stojanović)

Ekonomska snaga i kulturološki uticaj nekada su pratili mnogo moćniju snagu vojnih trupa i službi bezbednosti koje su kontrolisale SSSR i istočnu Evropu, ali danas je neosovjetizam, maskiran novim imenom, osavremenjen sofisticiranim tehnikama meke moći koju je Kremlj ugradio u temelje svoje propagande posle aneksije Krima.

Putinov odnos prema susedima je, kad god je to moguće, paternalistički i slovenofilski. Istovremeno se duž ruske periferije stvaraju sfere uticaja kao svojevrstan novi „pol” u multipolarnom svetu. Represija kod kuće, konfrontacija sa svetom, to su temelji „Tvrđave Rusija”.

U izgradnju projekta „Ruskog sveta” odmah je uključena i Ruska pravoslavna crkva koja se doživljava kao ključna objedinjavajuća snaga koju vlast obilno finansijski pomaže. Crkva treba da obezbedi duhovno liderstvo.

Patrijarh Kiril, koji je Putina nazvao „čudom božijim”, „Ruski svet” opisuje kao „zajednički civilizacijski prostor koji počiva na tri temelja: istočne ortodoksije, ruske kulture, posebno jezika... i zajedničke vizije budućeg socijalnog razvoja”. „Ruski svet”, po mišljenju patrijarha, uključuje Ukrajinu, Belorusiju i sve neslovenske narode koji dele te vrednosti.

Kada se ukrajinska crkva odvojila od Moskovske patrijaršije i dobila autokefalnost od ekumenskog patrijarha u Konstantinopolju, bio je to udarac Putinovim naporima da „Ruski svet” opiše kao jedan narod istog identiteta. Patrijarh Vartolomej nazivan je agentom SAD i Vatikana, ali propagandni rat nije uspeo pa je Moskva izgubila deo vernika. Veze Putina sa crkvom otad su posebno osnažene na frontu promocije ruskog nacionalizma.

Portreti Putina kače se zajedno sa onima Aleksandra Puškina, osnivača savremene ruske literature, dok se Fjodor Dostojevski poredi sa Ivanom Iljinom, malo poznatim filozofom nacionalizma koji je pisao: „Pošto je izgubilo vezu sa bogom i hrišćanskom tradicijom, čovečanstvo je moralno zaslepljeno, zahvaćeno materijalizmom, iracionalnošću i nihilizmom”.

Putinov omiljeni autor širi teze o izuzetnosti: Rusija poseduje jedinstven duhovni status i cilj, posvećena je pravoslavnoj religiji i veruje u autokratiju. Pomešane, svode se na kvaziteokratsku nacionalističku autokratiju predodređenu da igra vrhunsku rolu na svetskoj sceni.

Eho ovih moralističkih poruka često se čuje u Putinovim govorima. Veličina Rusije i njene geopolitičke ambicije zahtevaju jakog, čak i represivnog lidera koji će ujediniti zemlju i braniti je od neprijatelja sa Zapada.

Depresivni kontinuitet politike Ruskog sveta značajno je doprineo izolaciji Rusije, a prikrivene kolonizatorske ambicije lošim odnosima sa mnogim susedima. Ipak, Putinov režim nastavlja da očajnički traga za ideologijom pohranjenom u tamnim koridorima ruske istorije i teologije. Ideologije koja počiva na raspirivanju nacionalizma, antizapadne retorike i podrške viziji pravoslavne crkve o Svetoj Rusiji.

Ne brinite previše o tome što srpski predsednik i ruski lider blisko sarađuju. Brinite o tome šta im je zajedničko. Za kraj imam samo jedno uputstvo. Gde god u tekstu stoji Rusija stavite Srbija i dobićete puno objašnjenje „Srpskog sveta”, uz jednu ogradu: Srbija nije Rusija.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista