Меки империјализам „Руског света”

Провокативну идеју „Српског света” Александар Вулин узео је, од кога би другог и могао, него од Русије.

Владимир Путин је, као многи други из апарата безбедности, био шокиран падом Берлинског зида. Распад СССР-а назвао је „националном трагедијом”. Народ „јединственог и веома моћног генетског кода”, како Путин описује Русе, заслужује нешто боље. Боље и од власти Бориса Јељцина која се пореди са периодом великих реформи 1860-их које су само донеле политички хаос, друштвени неред и додатно осиромашење Русије.

Решен да „пониженој” земљи врати достојанство, Путин озбиљно ради на томе да Русију поново учини моћном и поврати статус суперсиле. Тако се дошло и до идеје стварања „Руског света”, великог окупљања које ће ојачати национални престиж. Важно је да се сви Руси окупе и слушају шта Кремљ има да им каже.

Путин, као и многи други лидери, има право и обавезу да штити интересе свог народа преко граница, али начин на који то ради оживљава страхове од дугачке сенке Русије која израња из ослонца на старе везе, нафту и гас, православну веру и руски који је остао језик трговине и дипломатије на широком постсовјетском простору. Ко говори руски размишљаће и поступаће као Рус.

„Руски свет” је концепт који лидера у Кремљу представља као неустрашивог бранитеља Руса и ван Русије. Концепт је током царевине добио своје конзервативне и националистичке контуре да би своје данашње облике стекао у постсовјетској Русији као платформа обједињавања аутократије, ортодоксије и национализма.

Почело је археологијом. Путин 2005. посећује локалитет Аркаим у јужној уралској степи који се описује као „домовина већине савремених народа Азије и, делом, Европе”. Пошто је постављен темељ у историји, Путин 2007. оснива Фондацију „Руског света” чији је циљ рестаурација Русије и њеног утицаја у оквирима некадашњег СССР-а.

„Руски свет”, ствара се систематично, без суптилности. Путинов ауторитаризам евидентан је барем од времена хапшења чланица панк групе „Пуси Рајот”. Гушећи опозицију и омогућавајући послушним олигарсима огромно богаћење, он од Русије прави једнопартијску државу без уважавања људских права, а изборним фарсама и драконским казнама потврђује најозбиљнији дефицит демократије. Његова контрола медија је предмет константних – али неефикасних – критика са Запада.

Такав Путин од граница нове Европе до Кавказа и централне Азије, ангажује разне ресурсе – укључујући и сопствени култ личности – да би суседне земље држао у оквирима онога што Русија зове „блиским иностранством” под посредном, ако не и директном доминацијом Кремља.

Путин не гради Совјетски Савез, али покушава да створи економског, социјалног и војног сурогата коме би седиште поново било у Москви. Три балтичке државе су му неповратно измакле, али остале – упркос њиховим новим националним идентитетима – није приправан да олако испусти.

Уочи избора у Украјини 2014. Путин се није либио да два пута отпутује за Кијев. У језику међународне дипломатије то би се звало мешање у унутрашње послове друге земље. За Путина је то била само прилика да демонстрира своју варијанту софт империјализма.

Руски народ неопходно је стално уверавати ко су и где су његови спаситељи. Шеф ТВ мреже Русија данас својевремено је изјављивао да је Русија „једина земља на свету способна да САД претвори у радиоактивну прашину”. Аларм се претвара у омиљену мантру: САД су започеле серију регионалних ратова припремајући се за трећи светски рат. Зашто? Зато што је Америка на силазној путањи и потребан јој је рат како би превладала у утакмици са Кином, ослабила Европску унију и поткопала Русију.

(Илустрација: Драган Стојановић)

Економска снага и културолошки утицај некада су пратили много моћнију снагу војних трупа и служби безбедности које су контролисале СССР и источну Европу, али данас је неосовјетизам, маскиран новим именом, осавремењен софистицираним техникама меке моћи коју је Кремљ уградио у темеље своје пропаганде после анексије Крима.

Путинов однос према суседима је, кад год је то могуће, патерналистички и словенофилски. Истовремено се дуж руске периферије стварају сфере утицаја као својеврстан нови „пол” у мултиполарном свету. Репресија код куће, конфронтација са светом, то су темељи „Тврђаве Русија”.

У изградњу пројекта „Руског света” одмах је укључена и Руска православна црква која се доживљава као кључна обједињавајућа снага коју власт обилно финансијски помаже. Црква треба да обезбеди духовно лидерство.

Патријарх Кирил, који је Путина назвао „чудом божијим”, „Руски свет” описује као „заједнички цивилизацијски простор који почива на три темеља: источне ортодоксије, руске културе, посебно језика... и заједничке визије будућег социјалног развоја”. „Руски свет”, по мишљењу патријарха, укључује Украјину, Белорусију и све несловенске народе који деле те вредности.

Када се украјинска црква одвојила од Московске патријаршије и добила аутокефалност од екуменског патријарха у Константинопољу, био је то ударац Путиновим напорима да „Руски свет” опише као један народ истог идентитета. Патријарх Вартоломеј називан је агентом САД и Ватикана, али пропагандни рат није успео па је Москва изгубила део верника. Везе Путина са црквом отад су посебно оснажене на фронту промоције руског национализма.

Портрети Путина каче се заједно са онима Александра Пушкина, оснивача савремене руске литературе, док се Фјодор Достојевски пореди са Иваном Иљином, мало познатим филозофом национализма који је писао: „Пошто је изгубило везу са богом и хришћанском традицијом, човечанство је морално заслепљено, захваћено материјализмом, ирационалношћу и нихилизмом”.

Путинов омиљени аутор шири тезе о изузетности: Русија поседује јединствен духовни статус и циљ, посвећена је православној религији и верује у аутократију. Помешане, своде се на квазитеократску националистичку аутократију предодређену да игра врхунску ролу на светској сцени.

Ехо ових моралистичких порука често се чује у Путиновим говорима. Величина Русије и њене геополитичке амбиције захтевају јаког, чак и репресивног лидера који ће ујединити земљу и бранити је од непријатеља са Запада.

Депресивни континуитет политике Руског света значајно је допринео изолацији Русије, а прикривене колонизаторске амбиције лошим односима са многим суседима. Ипак, Путинов режим наставља да очајнички трага за идеологијом похрањеном у тамним коридорима руске историје и теологије. Идеологије која почива на распиривању национализма, антизападне реторике и подршке визији православне цркве о Светој Русији.

Не брините превише о томе што српски председник и руски лидер блиско сарађују. Брините о томе шта им је заједничко. За крај имам само једно упутство. Где год у тексту стоји Русија ставите Србија и добићете пуно објашњење „Српског света”, уз једну ограду: Србија није Русија.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa