Novosadska drama zbog paradajza

Nekad sam bio savezni sekretar za tržište, sredina osamdesetih godina prošlog veka, član Savezne vlade. Danas je skoro nemoguće objasniti funkciju tog radnog mesta, jer su se podloge drastično promenile, dominantna društvena svojina zamenjena prepoznatljivijim titularom svojinskih odnosa, privatnom, državnom, zadružnom. Bespredmetno, skoro iracionalno je govoriti o ondašnjim iskustvima i načinima delovanja, jer su ambijenti duboko različiti. Ali, ipak, nešto od logike tržišta ostalo je u meni, neko prepoznavanje procesa što može biti i od neke koristi.

Krenuću izdaleka i redom. Julskih dana 2021. televizijske stanice su prve izvestile o protestu proizvođača paradajza iz Leskovca koji svoj proizvod ne mogu da prodaju ni po 10 dinara za kilogram, dok je u isto vreme cena tog paradajza po marketima i preko 100 dinara, deset puta više. Protestanti odlučuju da ga besplatno dele građanima kako ne bi završili u kontejnerima. Sam po sebi, nenadano, nametnuo se neki novi rebus za nekog „nevidljivog ministra (ili ministarke) za tržište”? Idemo dalje. Godinama letujem kod rođaka moje supruge u jednom malom selu blizu Malinske. U selu prodavnice nema, pa sve kupovine obavljamo u Malinskoj koja ima jedva nešto više od 1.000 stanovnika, dok se u turističkoj sezoni taj broj desetostruko uvećava. U početku smo krenuli, po našem vojvođansko-sremačkom običaju, u kupovinu dnevnih namirnica, voća i povrća, gde bi drugo, do na pijacu. Prvi susret sa „njihovim” tržištem. Kad tamo prostor relativno mali, lepo uređen, dizajniran, proizvodi sveži, precizno kalibrirani. Sve za oči i dušu. Ali, sad počinje njihov rebus. Sve tezge na ovoj maloj pijaci unapred, godišnje ugovorom, zakupljene.

Puno kupaca okolo, turista, a tezgi malo, doduše ponuda bogata, raskošno ukrašena, ali preskupa. Cene dva puta veće od istih proizvoda u velikim hipermarketima. Prodaje se ne voće i povrće, već zakup ograničenog prostora na jedinoj pijaci u Malinskoj. Priča ide dalje. Bio sam pre neki dan na Limanskoj pijaci u Novom Sadu, kupio jagode. Sa plastičnom vrećom jagoda ušao u ribarnicu. Pita me „ribar”: „Koliko sam plaćao jagode?” Kažem cenu. Na to mi on uzvrati: „Uvek je ova pijaca bila najskuplja u gradu.” Zašto? Podsetila me na Malinsku, okolo višespratnice, Limanci, sa primanjima relativno iznad proseka, tražnja velika, a na pijaci ograničen prostor i zakupljene tezge. I ovde se donekle prodaje zakup uračunat u cenu proizvoda s pijace. I tu je paradajz iz okoline Leskovca jedno vreme bio čak i 150 dinara po kilogramu. Počela u meni da treperi logika tržišnog razmišljanja. Šta uraditi da se skrati put od „njive do trpeze”. Odgovora nema, sem pritiska na vladu, a ona obećava neku novu strategiju i za proizvođače paradajza ili zabranu uvoza. Svaka zabrana uvoza izaziva kontrareagovanje iz zemlje na koju se „embargo” odnosi, a i krše se neka propisana međunarodna pravila. Dakle, put krivudav, nejasan i što bi Hrvati rekli verovatno i neučinkovit. Gde izlaz vidim? Prvo doneti jedinstven zakon o tržištu, u kome bi bilo jedno poglavlje o tržištu poljoprivrednih proizvoda. U tom poglavlju bi, na primer, pisalo da se otkupom svih tržišnih viškova sa plodnih povrtnjaka, recimo, juga Srbije mogu baviti samo veliki nakupci, koji imaju svoje sertifikate, kamione, polise osiguranja i garanciju banke da će u roku od 15 dana isplatiti svim proizvođačima novac za isporučene proizvode. Zatim bi ovi veliki kamioni imali posebna mesta, „pristaništa”, svoje vezove, nazovimo ih kvantašima u Beogradu ili Novom Sadu na koje će dovoziti na tone paradajza, krompira, paprike; na ta mesta dolazili bi svi malodistributeri, pa čak i pojedinci  kupujući  proizvode iz okoline Leskovca ili neke druge sredine. Drastično bi to smanjilo cene, jer bi se na proizvođačke cene do tada samo ugrađivali troškovi transporta i polise. Konkurencija bi učinila svoje pa bi paradajz bio ne 150 dinara nego mnogo manje, a proizvođači bili adekvatno nagrađivani za svoj trud i neizvesnost. Ovo je samo jedna od mogućnosti, ilustracija. Druge mogućnosti su formiranje nacionalnih zadruga kao mesta dogovaranja i upravljanja ovom vrstom tokova ili ono što sam video u Švajcarskoj da svaki veliki supermarket, inostrani ili domaći, mora odvojiti adekvatan prostor sa oznakom „proizvodi domaćeg porekla” i to sve po propisima donetim na bazi zakona o uređenosti tržišta. Može biti istovremeno izložen uvozni paradajz ali i onaj iznad kojeg piše „mejd in Serbia”, pa neka kupci biraju.

A sada prelazim na jedan mnogo ozbiljniji teren na kome se odigrava scenario na istu temu,   konkurenciju, samo na drugom mestu. U SAD ovih dana vodi se prava mala drama oko jednog dekreta koji je uveo aktuelni predsednik Bajden. Kažu da vlada dekretima i da ih je do sada doneo čak 25. Predsednik SAD polazi od stava da „kako konkurencija opada tako se usporava rast produktivnosti, opadaju poslovna ulaganja i inovacije, a šire se bogatstvo  i razne nepravilnosti”.  Po mišljenju Miše Brkića, predsednik Bajden traži od nezavisnih regulatornih i kontrolnih institucija da ospore prethodna loša spajanja, ali i da sprečavaju da mali broj velikih kompanija kontroliše veći deo tržišta. Zahteva da se preispitaju ranija spajanja banaka, koncentracije... Glas protiv podigle su velike kompanije, Privredna komora Amerike tezom da su ogromna ulaganja jedino opravdana za velike proboje na tržištu, da se velike sume novca ulažu u istraživačke projekte, IT tehnologiju, stvarajući time i veće povoljnosti  za krajnje potrošače. U ovoj temi koju obrađujem kao primer navodi se internet kupovina koja  je značajno povećala izbor potrošača i smanjila cene. Pored toga velika preduzeća, kao magnet privlače i razvijaju manja i srednja kao svoje „satelite”. U ekonomiji se to zove propulzivnosti onih koji vuku napred. Privrednici kažu da ako predsednik zaista želi veću konkurentnost trebalo bi umesto što povećava da smanji vladinu kontrolu nad tržištem i poslovanjem. Dakle, iste teme tresu srpski paradajz iz Leskovca i veliku prekoncentraciju američkog kapitala u malom broju ruku. Zajednički imenitelj jednima i drugima je kako povećati konkurentnost? Novi republički ministar ili ministarka za tržište i turizam najmanje bi trebalo da se bavi uslovima rada ove delatnosti (sanitarnim... vaučerima), a mnogo više uređenošću tržišta, povećanjem konkurentnosti.  Danas kod nas cene rastu iz dana u dan, kurs miruje a neka nova aritmija narušava matematiku svakodnevnog življenja.  Nešto ne štima, ministri odgovorite zašto je to tako? Kreativnosti nam fali koja se izgubila u moru lojalnosti.

Publicista i bivši član Savezne vlade u SFRJ