I šarmantno i reciklirano

Program ovogodišnjeg međunarodnog Festivala monodrame i pantomime uključio je devet monodrama i četiri pantomime, u glavnom programu. Bez obzira na drastične oscilacije u kvalitetu pojedinačnih predstava, festival je značajan jer publika ima prilike da dobije solidan uvid u različitost produkcije u okvirima ove dve izvođačke forme, kao i zato što u vremenu dosadnih letnjih pauza u životu održava pozorišne aktivnosti u Beogradu.

Monodrama „Ako otvoriš četrdesetu sobu...”, u koncepciji, režiji i izvođenju Talin Bujukurkdžijan (kompanija „Prospero” iz Istanbula), zastrašujuće je pretenciozna, patetična, ilustrativna i neinventivna predstava. Glumica nas bombarduje sa gomilom nepovezanih tema, govori o ličnoj prošlosti, odrastanju, porodici, svojim strahovima, prilično uopšteno datim. U jednom trenutku dodiruje i politička pitanja, neshvatljivo ulagivački, glorifikuje demokratiju u svojoj zemlji (Turskoj), neograničenu slobodu izbora i govora, bez ikakvih naznaka ironije. Kada pozorište ne zauzima kritički stav prema različitim okolnostima, ono ruši premise svog postojanja, negira sebe, postaje nepotrebno. I gluma u predstavi je suviše naivna i neubedljiva, kao i glumičini nespretni pokušaji da stupi u kontakt sa publikom, uvlačeći je u direktnu komunikaciju.

Japanac Akira Šimicu, čest gost Beograda, izveo je pantomimu „Svet”, sastavljenu od niza kraćih scena koje se odnose na različita pitanja, od nastanka sveta, preko uticaja medija u savremenom društvu, do emotivnih odnosa. Predstavu definiše parodičan ton prema nasleđu pop-kulture. Šimicov nastup se u velikoj meri bazira na izveštačenom, teatralnom pevanju poznatih pop-pesama, poređanih tako da formiraju narativ. Na primer, kada je tema segmenta ljubav, od njenog buđenja do razočaranja, Šimicu nespretno izvodi nekoliko pesama, od „I Was Born to Love You” Fredija Merkjurija do „It’s A Hard Life” grupe Queen. Neophodno je biti upoznat sa pesmama koje Šimicu peva, da bi smisao tih iskrivljenih imitacija bio potpuno razumljiv. „Svet” je sigurno zabavna, ali ne i idejno podsticajna, niti umetnički značajna predstava.

Pozorište „Passe-Partout Dan Puric” iz Bukurešta predstavilo se pantomimom „Rencontres” („Susreti”), zapanjujuće sličnom pantomimi „Flert” koja je na prošlogodišnjem festivalu dobila nagradu publike (produkcija „Inexistent”, Rumunija). Dragoš Huluba i Violeta Totir nepretenciozno, duhovito, beskrajno lako i šarmantno igraju nekoliko scena koje tretiraju muško-ženske odnose. Kao i u japanskoj predstavi, i ovde se u osnovi nalazi karikaturalna interpretacija pop-kulturnog nasleđa – u ovom slučaju filmskog. Akteri teatralno i krajnje fragmentarno predstavljaju poznate situacije iz filmova o Džejmsu Bondu, Tarzanu, zatim iz „Pevanja na kiši”, „Prohujalo sa vihorom” itd. Autori obe pantomime reflektuju činjenicu da živimo u globalizovanoj, ultrareferencijalnoj kulturi koja često funkcioniše kao specifična reciklaža već postojećih tekstova. No, ove dve pantomime, nesporno šarmantno izvedene, ipak su u suštini bazirane na dopadljivim trikovima koji treba da zavedu publiku. Drugim rečima, one predstavljaju trijumf forme na račun sadržaja, koji se gubi u gomili simpatičnih dosetki.

Ilina Čorevska je izvela monodramu „Antigona” (produkcija Centar za kulturu, Bitolj), prema tekstu Džeklin Basaneli, koji se, zbog bliskosti forme, stila i načina obrade klasičnog narativa može uporediti sa tekstom „Hamletmašina” Hajnera Milera. Polazeći od antičkog mita, Basaneli analizira mogućnosti pobune u današnjem društvu, odnosno suprotstavljanja društvenim nepravdama i bahatosti političara. Čorevska igra energično i sugestivno, psihološki, slojevito oblikuje lik Antigone. U njoj koegzistiraju buntovnost, usamljenost, ludilo, kao i stalni konflikt između pravdoljubive borbe za promene i rezignacije što ovu predstavu čini uglavnom uverljivom i dovoljno zaokruženom.