Fudbal mi pomogao da stanem na noge

VIŠE OD SPORTA
Reč – veliki – je mala da objasni učinak glumca Predraga Ejdusa (61). Gluma ga je osvojila kad je pošao u gimnaziju, a on će njoj, kaže, ostati veran do poslednjeg daha.

Na njegovom životnom putu ni teške bolisti ga nisu zaustavile. Sve ovo vreme je, sa malim pauzama, posvetio Narodnom pozorištu. Bio je direktor Drame, a sad je upravnik. Glumu, zna se, nikad nije ostavio. 

Igrao je u pozorištima širom nekadašnje Jugoslavije: u Beogradu, Zagrebu, Novom Sadu, Subotici... Gostovao je i u inostranstvu: u Nemačkoj, Kanadi, Francuskoj, Švajcarskoj, Americi, Mađarskoj...

Odigrao je oko 200 dramskih uloga. Neke, kao „Šovinističku farsu”, i do 1.500 puta! Snimio je više od 50 filmova, televizijskih drama i serija.

Gotovo sve njegovi likovi su primer za ugled, a od pre nekoliko dana to je i uloga Živote Cvijovića, u Nušićevoj predstavi „Dr”, kojoj je prvi put, posle 72 godine, udahnut život na ovoj sceni.

Od 1973. godine, kad je u Nišu dobio nagradu za debitantsku ulogu, nosilac je niza najznačajnijih priznanja. Oženjen je Milicom, arhitektom. Imaju ćerku Vanju (32), glumicu, i sina Filipa (29), pravnika.

Zašto je premijera „Dr” održana na kraju sezone?

Pa to jeste iznenađenje. Premijere na kraju sezone su bile baksuzne. Ali, to je staro razmišljanje. Mi smo ovoga puta uvažili želju svih – i glumaca i uprave –da se ova premijera, ipak igra u junu, a ne da se odloži za jesen. U stara vremena nije bilo klimatizacije u salama, nije bilo toliko publike, pa je duga letnja pauza bila prihvatljiva. Poslednje analize pokazuju da bi pozorište moglo da radi i tokom leta.

Koja Vam je ovo uloga u sezoni?

Trenutno na repertoaru imam oko 15, 16 predstava, neke već petnaest godina. Ne igram sve, naravno, u Narodnom pozorištu već na nizu scena: u Ateljeu 212, Beogradskom dramskom, Jugoslovenskom dramskom, pa u Podgorici i Novom Sadu.

Kako objašnjavate toliki broj uloga?

Mene, i u ovim godinama, moram priznati, svaka nova uloga jako veseli. Volim da radim. Volim da istražujem nove, kao i da igram i čuvam sve stare uloge. Nekome glumcu je to dosadno, meni nije. Meni nije dosadna ni „Šovinistička farsa”...

Da li, po nekad, na sceni, imate „prekid filma”?

Od onih sam glumaca koji tokom priprema za predstavu traže odgovore na pitanja koja ne umeju da razreše sami. Tome podučavam i moje studente na Akademiji „BK”. Jer, ništa se, pred izlazak na scenu, ne može ostaviti glumački nerešeno. To je imperativ. Da li sam, po nekad, umoran? Jesam. Ali, ne predajem se. Moja dnevna priprema za svaku predstavu traje od tri časa do pet minuta. A kad ne radim, kao sad, razmišljam, ipak, o predstavama i prikupljam energiju za scenu.

Koliko poštujete energiju?

Mnogo. Dobro znam šta znači izgubiti životnu snagu. Izgubio sam je, gotovo potpuno, više puta. Prvi put u toku teške bolesti, reumatske groznice, kad sam imao samo šest godina. Lečen sam novim lekom, kortizonom, a lekari su od tada, pa sve kroz pubertet, tražili da se bavim sportom. Otac mi je, posle kortizona, doneo iz inostranstva i – pravi fudbal, prvi u kraju. I fudbal mi je pomogao da brže i čvršće stanem na noge.

Gde ste tada živeli?

Na Zvezdari u Ulici Radojke Lakić, iznad škole „Vojislav Ilić”. Bila je to lepa ulica, divan kraj. Ceo taj prostor bio je jedno veliko igralište za sve sportove: skijalište, sankalište, sa divnim dvorištima, voćkama... Provodio sam na ulici ceo dan i dobar deo noći. To pamtim kao svoj mali raj. Pokušao sam da treniram fudbal u Grafičaru. Ali, gubio sam se na velikom terenu. Kasnije sam se bavio tenisom. Prvo stonim, a zatim velikim. I dobro ga igram.

Ko glumce uvodi u sport?

Pisac Duško Kovačević je tu najvredniji. On je organizator naših fudbalkskih utakmica. Tu su dolazili Goran Marković, Emir Kusturica, Petar Božović... Vrtelo se tu pedesetak ljudi. Ali, pre sedam, osam godinashvatio sam da je to prenaporno za mene. Povrede su postale sve ozbiljnije. Lako je Dušku da piše sa povredom, ali ja ne mogu da glumim sa izvrnutim zglobom.

Otac Vas je uveo u fudbal, a u život?

Roditelji, naravno, oboje. Majka je bila domaćica, a otac građevinski inženjer, govorio je četiri jezika. Imao sam i dve sestre. Lota je umrla pre osam godina, a Sonja sa porodicom živi u Londonu. Više vremena, u priči, provodio sam sa ocem. Bio je Jevrej i po ocu i po majci. Sudbina očeve familije bila je tragična. Njegovi roditelji ubijeni su u gasnoj komori, u Beogradu.

U Beogradu?

Nemci su prvu eksperimentalnu pokretnu gasnu komoru isprobali 1942. godine u Beogradu. To je bio kamion sa velikom zatvorenom kabinom. U ovu kabinu, na starom sajmištu, uterivani su logoraši zbog, navodno, nekog rada. Zatim je kabina hermetički zatvorena i, u toku vožnje, u nju je puštan otrovni gas. Ti kamioni su prolazili kroz centar Beograda ka Jajincima gde su mrtvi ljudi, iz kamiona, ubacivani u velike rupe! Tako da ja i ne znam gde su sahranjeni moji deda i baba. A otac je, kao oficir, bio u vojnom logoru, doduše izdvojen kao Jevrej, ali preživeo je rat.

Vaša majka je Srpkinja, otac Jevrej, a Vi?

Celog života izjašnjavam se kao Jugosloven. I danas se osećam tako. Iako ta državna zajednica više ne postoji. Ali, to je moje pravo. Rodio sam se u toj zemlji. Ali, ako hoćete duboku intuitivno osećam apsolutnu pripadnost i jevrejskom i srpskom narodu.

Koliko jezika govorite?

Živim u ovoj zemlji. Govorim srpski. Taj jezik određuje moju profesiju. Imam samo školsko znanje francuskog i engleskog. Ali, moram da Vam kažem jedan bizaran podatak. Pre četiri godine, u vreme moje velike zdravstvene krize, bio sam u, jednom trenutku, u „delirijum tremensu”. U toku ove krize, po svedočenjima lekara, govorio sam neke strane jezike. Oni su prepoznali španski i nemački. To je fenomen koji objašnjavam kao nasleđe mog jevrejskog porekla. Ali, moj sin Filip, koji je za poziv izabrao međunarodno pravo, uz maternji, srpski, govori još francuski, engleski, hebrejski i poljski.

Da li Vam je poreklo otežalo životni put?

Antisemitizma ima svuda, ali ja to nikad nisam osetio. Mada sam, ponekad, kad sam doživljavao nepravde, mislio da je to „ono”.

Ko Vas je uveo u svet glume?

Moja školska drugarica Svetlana Bojković. Predložila mi je da učestvujemo u nekom recitalu. Onda su ljudi iz amaterskog pozorišta „Dadov” prepoznali u nama talenat. I tako je to krenulo. Tako su počeli Miša Žutić, Mira Karanović, Jelisaveta Sabljić, Goran Sultanović... I moja ćerka Vanja je tako ušla u svet glume.

Da li Vam je kafana još u modi?

Svoj omladinski, đački, studentski i profesionalni vek provodio sam po restoranima i kafanama. Čovek sam koji i danas voli kafane. Sad najčešće odem do „Kluba književnika”. Život sam proveo u „Maderu”, koja mi je uz stan. Voleo sam i niz drugih kafana koje više ne postoje...  

Koje glumce kopirate?

Mnogi glumci su moji. Na primer: Čarls Loton, Dastin Hofman, Al Paćino, Robert Deniro... Pa: Branko Pleša, Miloš Žutić, Zoran Radmilović... U njihovoj glumi mogu da vidim rešenje neke situacije, ali ne i put do tog rešenja. Zato nikoga nisam kopirao ni u čemu, jer nisam imao početnu tačku. Taj put do cilja meni je važniji od cilja. Jer, cilj se vidi, a put ne. 

Da li se nečega odričete?

Odričem se nekih svojih aktivnosti, jer sad, i po savetu lekara, mnogo više moram da mislim na odmor nego na akciju. Moraću, na žalost, više da se odmaram i od posla. Zbog odmora ne mogu ni da čitam onoliko koliko sam to činio...

Koje susrete posebno pamtite?

Bilo ih je mnogo, ali najčistiju sliku tih druženja vidim u razgovoru sa književnikom Danilom Kišom. Njega, njegovu znatiželju, njegov način razmišljanja, njegovu pesmu i gitaru... nikad neću zaboraviti.

Da li se plašite smrti?

Kad sam pre četiri godine imao onu veliku krizu smrt je bila tu, uz mene, jako blizu. A kad sam to prebrodio bio sam u novoj krizi sa pitanjem - da li ću moći da prohodam. Tada sam pomislio da bi bilo bolje da umrem, ako ne prohodam. I zato sad nemam paničan strah od smrti. Više se plašim nemoći.

Koja pesma je Vaša?

To je pesma Arsena Dedića „O mladosti...” Kad je čujem meni pođu suze. Znam i kako je nastala ta pesma. Pričao mi je Arsen. On i Kemal Monteno su sedeli u jednom baru, u Sarajevu. I onda je Kemal, „pod okolnostima”, u egzaltiranom stanju, napisao reči te pesme na salveti, a Arsen je tu dodao note: „O mladosti, poklanjala si, al’ si krala...”