Klimatski zločini protiv čovečnosti

Moglo je možda da prođe bez ovog izveštaja u vreme kada pandemija ponovo uzima maha, ali svako odlaganje njegovog objavljivanja bi značilo da masovna razaranja mogu da stignu brže nego što se ranije predviđalo.

Izveštaj velikog naučnog panela UN o klimatskim promenama odjeknuo je kao bomba i munjevito obišao svet u vremenu kada razorni šumski požari širom planete služe kao dokazi ubrzanog zagrevanja.

Eksperti su svoju presudu za klimatske zločine protiv čovečnosti saopštili najdirektnije. Do sada su govorili da je „veoma verovatno” da ljudske aktivnosti stoje iza klimatskih poremećaja. Više nemaju ni najmanju dilemu: ljudi su krivi da ne mogu da budu krivlji.

Čovek je izazvao „neviđene” i ”nepovratne” promene klime koje zagrevaju atmosferu, okeane i kopno. Isključivi je krivac što su nivoi ugljen-dioksida u atmosferi najviši u poslednjih dva miliona godina, a poslednja decenija najtoplija u poslednjih 125.000 godina.

„Svet je slušao, ali nije čuo, svet je slušao ali nije delovao dovoljno snažno – a kao rezultat klimatske promene je problem koji je tu”, jasno je i direktno opisao situaciju visoki funkcioner UN koje su angažovale 234 naučnika da sačine izveštaj.

Klimatske promene raspalile su globalne buktinje nezabeležene u novijoj istoriji čovečanstva i u atmosferu ove sezone emitovale više od 450 megatona ugljen-dioksida. Pre samo neku nedelju priroda  je angažovala još jedno svoje moćno oružje – vodu. Katastrofalne poplave pogodile su desetine zemlja po raznim kontinentima.

Sva tri scenarija izveštaja UN ukazuju na ekstremno vreme koje će se obrušiti na svet sve intenzivnije i u sve kraćim razmacima: smrtonosni toplotni talasi, razorne poplave, tropski cikloni, suša, migrantske krize, topljenje lednika i podizanja nivoa mora i okeana koji već prete da potope neke pacifičke nacije.

Niko nije pošteđen: ni bogati svet koji je najodgovorniji, ni siromašne zemlje koje uzaludno godinama traže pomoć.

Ključna poruka eksperata je da čovečanstvo mora da se okupi da bi se smanjilo emitovanje štetnih gasova koji zagrevaju atmosferu i da je to jedini način da se izbegne katastrofa. Njihov izveštaj jasno poručuje da svet kasni, da je već propustio jedan od kapitalnih ciljeva ograničavanja zagrevanja.

Pariski dogovor o klimi postavio je cilj da temperature ne rastu više od 1,5 stepena Celzijusa, ali sve dosad preduzete mere pokazale su se neefikasnim iako je pandemija nešto usporila emisije štetnih gasova. Kada prođe, iz jedne globalne krize upadamo u drugu.

Da li je to signal za rastrežnjenje i za aktiviranje crvenog alarma? Čini se da se svet uzdrmao i da ističe vreme u kome su naučne ekspertize o dolazećim opasnostima bile rutinski saslušavane i zaboravljane.

Najveći emiteri moraju da donesu jasne planove drastičnog smanjivanja emisija štetnih gasova. Koliko je to realno? Lako može da se ispostavi da zahtevi eksperata ponovo nalete na zid politike: kako okupiti najveće zagađivače i najranjivije, po pravilu siromašne zemlje čiji lideri zahtevaju da bogate industrijalizovane države odmah smanje zagađivanje i kompenzuju siromašne za štete koje su pretrpele bez svoje krivice.

Bogate nacije su 2009. prihvatile obavezu da u narednoj godini obezbede 100 milijardi dolara za finansiranje javnih i privatnih projekata koji bi pomogli svetu u razvoju, ali obećanje nije ispunjeno. SAD i EU uporno odbijaju pozive na klimatske kompenzacije.

Evropa se prva trgla i donela Zeleni plan, sveobuhvatnu ekološku agendu. Najveću zagađivači, Kina i SAD, dugo su se oglušivali, a administracija Donalda Trampa je čak Ameriku izvukla iz Pariskog dogovora globalnog plana akcije.

Predsednik Džo Bajden je rešen da preuzme liderstvo. SAD, koje su tokom decenija u atmosferu upumpale više ugljen-dioksida od bilo koje druge države, u aprilu su najavile da će do 2030. prepoloviti emisiju ugljen-dioksida – što je ambiciozan cilj ali nešto ispod onog EU i značajno ispod Velike Britanije.

Deluje ohrabrujuće, ali nosi skrivenu opasnost. SAD i Evropa su na ivici odluka koje mogu da spasu planetu – ali da pocepaju Zapad. Ono čemu prisustvujemo je transatlantsko rivalstvo oko liderstva u klimatskoj politici. Pozivi Bajdenove administracije u sukobu su sa regulatornom moći EU. Do te mere da posle najave najnovijeg paketa mera unije preti trgovinski rat oko ugljen-dioksida.

Šta će prevladati: efekat Bele kuće ili efekat Brisela? Videće se tokom pregovora na velikoj konferenciji UN o klimi ovog novembra u Glazgovu koja bi mogla da bude prilika da političari izbegnu sud istorije. Konsenzus nije izvestan, iako je to poslednja šansa da se zagrevanje stabilizuje na oko 1,5 stepeni Celzijusa jer ako do kraja veka dostigne dva stepena, posledice će biti katastrofalne.

Problem je sa Kinom koja je trenutno najveći zagađivač. U Pekingu potvrđuju da će i dalje povećavati nivoe zagađenja a plan je da njegovo obaranje počne tek od 2030. Indija, Indonezija, Meksiko ili Južna Afrika su takođe veoma obazrivi, braneći pravo na industrijalizaciju i optužuje razvijeni svet da je uzurpirao fondove za borbu protiv klimatskih promena.

„Ovaj izveštaj mora da zvuči kao smrtna presuda uglju i fosilnim gorivima pre nego što oni unište našu planetu”, izjavio je generalni sekretar UN Antonio Guteres. Aktivisti očekuju da će podaci iz izveštaja UN podstaći pritiske na kompanije i zemlje koje se većinski oslanjaju na fosilna goriva. Što po sudovima, što po ulicama. Vlade koje nastave da ne preduzimaju akcije neće moći nigde da se sakriju. Nema alibija.

Da li je Srbija pripravna na takav zaokret? Plašim se da nije, ali moraće. Klimatske promene ne priznaju granice a EU neće dozvoliti postojanje zagađenosti u svom susedstvu. Moraće da pritekne u pomoć, kao što će i srpske vlasti morati da se pomire sa izmenjenim prioritetima.

Vreme ističe. Pretnje su u prirodi, ali po svom nastanku nisu „prirodne”. Naučnici kažu da katastrofa još može da se izbegne ukoliko svet deluje brzo i energično.

Budućnost još nije ispisana, ali planeta mora da se resetuje.