Климатски злочини против човечности

Могло је можда да прође без овог извештаја у време када пандемија поново узима маха, али свако одлагање његовог објављивања би значило да масовна разарања могу да стигну брже него што се раније предвиђало.

Извештај великог научног панела УН о климатским променама одјекнуо је као бомба и муњевито обишао свет у времену када разорни шумски пожари широм планете служе као докази убрзаног загревања.

Експерти су своју пресуду за климатске злочине против човечности саопштили најдиректније. До сада су говорили да је „веома вероватно” да људске активности стоје иза климатских поремећаја. Више немају ни најмању дилему: људи су криви да не могу да буду кривљи.

Човек је изазвао „невиђене” и ”неповратне” промене климе које загревају атмосферу, океане и копно. Искључиви је кривац што су нивои угљен-диоксида у атмосфери највиши у последњих два милиона година, а последња деценија најтоплија у последњих 125.000 година.

„Свет је слушао, али није чуо, свет је слушао али није деловао довољно снажно – а као резултат климатске промене је проблем који је ту”, јасно је и директно описао ситуацију високи функционер УН које су ангажовале 234 научника да сачине извештај.

Климатске промене распалиле су глобалне буктиње незабележене у новијој историји човечанства и у атмосферу ове сезоне емитовале више од 450 мегатона угљен-диоксида. Пре само неку недељу природа  је ангажовала још једно своје моћно оружје – воду. Катастрофалне поплаве погодиле су десетине земља по разним континентима.

Сва три сценарија извештаја УН указују на екстремно време које ће се обрушити на свет све интензивније и у све краћим размацима: смртоносни топлотни таласи, разорне поплаве, тропски циклони, суша, мигрантске кризе, топљење ледника и подизања нивоа мора и океана који већ прете да потопе неке пацифичке нације.

Нико није поштеђен: ни богати свет који је најодговорнији, ни сиромашне земље које узалудно годинама траже помоћ.

Кључна порука експерата је да човечанство мора да се окупи да би се смањило емитовање штетних гасова који загревају атмосферу и да је то једини начин да се избегне катастрофа. Њихов извештај јасно поручује да свет касни, да је већ пропустио један од капиталних циљева ограничавања загревања.

Париски договор о клими поставио је циљ да температуре не расту више од 1,5 степена Целзијуса, али све досад предузете мере показале су се неефикасним иако је пандемија нешто успорила емисије штетних гасова. Када прође, из једне глобалне кризе упадамо у другу.

Да ли је то сигнал за растрежњење и за активирање црвеног аларма? Чини се да се свет уздрмао и да истиче време у коме су научне експертизе о долазећим опасностима биле рутински саслушаване и заборављане.

Највећи емитери морају да донесу јасне планове драстичног смањивања емисија штетних гасова. Колико је то реално? Лако може да се испостави да захтеви експерата поново налете на зид политике: како окупити највеће загађиваче и најрањивије, по правилу сиромашне земље чији лидери захтевају да богате индустријализоване државе одмах смање загађивање и компензују сиромашне за штете које су претрпеле без своје кривице.

Богате нације су 2009. прихватиле обавезу да у наредној години обезбеде 100 милијарди долара за финансирање јавних и приватних пројеката који би помогли свету у развоју, али обећање није испуњено. САД и ЕУ упорно одбијају позиве на климатске компензације.

Европа се прва тргла и донела Зелени план, свеобухватну еколошку агенду. Највећу загађивачи, Кина и САД, дуго су се оглушивали, а администрација Доналда Трампа је чак Америку извукла из Париског договора глобалног плана акције.

Председник Џо Бајден је решен да преузме лидерство. САД, које су током деценија у атмосферу упумпале више угљен-диоксида од било које друге државе, у априлу су најавиле да ће до 2030. преполовити емисију угљен-диоксида – што је амбициозан циљ али нешто испод оног ЕУ и значајно испод Велике Британије.

Делује охрабрујуће, али носи скривену опасност. САД и Европа су на ивици одлука које могу да спасу планету – али да поцепају Запад. Оно чему присуствујемо је трансатлантско ривалство око лидерства у климатској политици. Позиви Бајденове администрације у сукобу су са регулаторном моћи ЕУ. До те мере да после најаве најновијег пакета мера уније прети трговински рат око угљен-диоксида.

Шта ће превладати: ефекат Беле куће или ефекат Брисела? Видеће се током преговора на великој конференцији УН о клими овог новембра у Глазгову која би могла да буде прилика да политичари избегну суд историје. Консензус није известан, иако је то последња шанса да се загревање стабилизује на око 1,5 степени Целзијуса јер ако до краја века достигне два степена, последице ће бити катастрофалне.

Проблем је са Кином која је тренутно највећи загађивач. У Пекингу потврђују да ће и даље повећавати нивое загађења а план је да његово обарање почне тек од 2030. Индија, Индонезија, Мексико или Јужна Африка су такође веома обазриви, бранећи право на индустријализацију и оптужује развијени свет да је узурпирао фондове за борбу против климатских промена.

„Овај извештај мора да звучи као смртна пресуда угљу и фосилним горивима пре него што они униште нашу планету”, изјавио је генерални секретар УН Антонио Гутерес. Активисти очекују да ће подаци из извештаја УН подстаћи притиске на компаније и земље које се већински ослањају на фосилна горива. Што по судовима, што по улицама. Владе које наставе да не предузимају акције неће моћи нигде да се сакрију. Нема алибија.

Да ли је Србија приправна на такав заокрет? Плашим се да није, али мораће. Климатске промене не признају границе а ЕУ неће дозволити постојање загађености у свом суседству. Мораће да притекне у помоћ, као што ће и српске власти морати да се помире са измењеним приоритетима.

Време истиче. Претње су у природи, али по свом настанку нису „природне”. Научници кажу да катастрофа још може да се избегне уколико свет делује брзо и енергично.

Будућност још није исписана, али планета мора да се ресетује.