Kako smo izvozili „jugo” u SAD

Kragujevac je bio na nogama 23. jula 1985. godine kad je put crnogorske Luke „Bar” krenuo prvi voz natovaren „jugićima”. Na ispraćaj kompozicije došli su Malkolm Briklin i tadašnji savezni premijer Branko Mikulić.

U Baru su automobili utovareni na brod „Erika Bolton” čije je odredište bilo američki Baltimor, odakle je, posredstvom novoosnovane firme „Jugo Amerika”, krenula distribucija širom SAD.

Brod „Erika Bolton” otisnuo se iz Luke „Bar” 31. jula 1985. Cela Srbija i SFRJ su bile na nogama tog poslednjeg julskog dana daleke 1985. godine.

U arhivskoj građi se ističe da je izvoz juga u SAD ideja Miroslava Kefurta, sina češkog emigranta, koji je prikazao tri vozila na „Los Anđeles auto šouu” i čak najavio prodaju po ceni od 4.500 dolara.

Međutim, Rodoljub Micić, (nedavno preminuo 9. jula 2021) tadašnji prvi čovek „Zastave”, izjavio je „ da se priča zakotrljala tek kada je kontroverzni američki biznismen Arnold Hamer u Londonu ugledao „jugo”. Hamer je u to doba dosta trgovao za zemljama iza „gvozdene zavese” i odmah poželeo sklapanje ugovora o robnoj razmeni kojim bi osigurao izvoz kragujevačkih automobila u SAD.

U maju 1984. Arnold Hamer stiže u Kragujevac i biva razočaran siromašnom paletom modela „zastave”, pa odustaje od posla.

Nakon povratka, Hamer preporučuje svom prijatelju Malkolmu Briklinu da sâm „ispipa” mogućnosti izvoza jugoslovenskih automobila u SAD.

Briklin je imao veliku prednost u odnosu na Hamera. Umesto „svaštarenja”, bio je specijalizovan za posao sa automobilima. Proslavio se uvođenjem malog „subarua 360” na američko tržište 1969. godine, a u međuvremenu je stekao ugled pravog majstora za pokretanje posla i njegovo marketinško uzdizanje. U SAD je izvezeno 163.000 automobila „jugo A”. (Sankcije, raspad SFRJ...  doveli su do prestanka izvoza u SAD.)

Na kraju, ali ne i manje važno, otvara se pitanje: da li smo mi Srbi kratkog pamćenja, ili namerno prećutkujemo da je srpski-šumadijski seljak-gedža proizvodio automobile koji su izvoženi u 78 zemalja sveta, među kojima je i SAD.

O tome mlade generacije malo znaju ili uopšte ne znaju!

Nameće se i pitanje: kako je srpski radnik od uglednog industrijskog majstora (setimo se nagrade koju su „Zastavini” radnici osvojili u Japanu, prilikom obuke za proizvodnju „juga”), osamdesetih godina 20. veka postao kalfa-šegrt u multinacionalnim kompanijama koje su osvojile naše tržište početkom 21. veka.

Ne umanjujući značaj bilo kog posla, istine radi, dužan sam reći da je srpski industrijski radnik (konstruktor-proizvođač) postao konfekcionar kablova, kalfa, u multinacionalnim kompanijama koje poput letilica, sleću na naše tržište.

Kako mislimo da ovladavamo tajnama Industrije 4.0 i Društva 5.0? Ne sporeći primere poput FCAS-a,  „Simensa”, Milanovića kao prepoznatljive naše izvoznike, ne možemo biti spokojni, uspavati se na lovorikama. Tržišne ćudi su valovite,  poput plime i oseke kojima plivač mora da se prilagođava. S druge strane, pribojavam se da nije stavljen prenaglašen akcenat na IKT koji je, nesporno, kamen temeljac „nove digitalne veb-ekonomije” (mrežnog preduzeća, Industrije 4.0), međutim, malo je naših preduzeća izvozno orijentisanih u kojima dominira „aktiva” (resursi) Industrije 4.0.

S druge strane, multinacionalne kompanije koje su osvojile naše tržište, imaju malo učešće visokokvalifikovane radne snage i razvojnoistraživačke strategije bazirane na domaćoj pameti.

A gde nema razvojnoistraživačke strategije, kompanije domicilne zemlje te privrede su suočene s industrijsko-marketinškom miopijom (kratkovidošću).

Iako, sada, u ozračju prošlosti „Zastava” i njen „jugo A”, bez obzira na sve primedbe, ipak,  su bili simbol prepoznatljivosti Srbije, regiona, na tržištu 78 zemalja.

Stoga automobilsku industriju Srbije („jugo A”), treba ocenjivati primereno datom vremenskom periodu i tržišnim okolnostima koje su tada vladale na probirljivom globalnom američkom tržištu.

S osloncem na Njegoša: „ pokoljenja djela sude...”, i onu Zmajevu „ gde ja stadoh ti produži...”, zakoračimo hrabro, u susret izazovima Industrije 4.0, digitalnog društva „nove veb-ekonomije”, i, režirajmo, bolji film od onoga „Umri muški” koji je urađen na platformi „jugo amerika”.

Tržište i poslovni uspeh se ne daruje, niti, zaslužuje sedenjem u hladu ispod kestenova na Volstritu, već se oni osvajaju: organizacionim, intelektualnim, naučnoistraživačkim znanjem i umećem.

Sve je prolazno, samo su interesi večni. Tako je bilo i s izvozom „juga” u SAD.

U ekonomiji nema besplatnog ručka.

Prof. dr, Univerzitet u Nišu, redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije