Uređena grobnica porodice Pupin

Idvor ‒ „Spomenik podiže blagodarni sin”, uklesano je na spomeniku seoskog groblja u Idvoru. Blagodarni sin je Mihajlo Pupin, a do grobnih mesta njegovih roditelja, Konstantina i Olimpijade, sada se lako stiže. Mesna zajednica i lokalno komunalno preduzeće, pa i meštani, poduhvatili su se trasiranja staze, formiranja platoa, betoniranja i uređenja šireg prostora oko porodične grobnice Pupin. Čitav posao trajao je desetak dana, a sredstva u visini od oko 200.000 dinara za radove, stigla su iz kase JKP „Idvor”.

     „Grobno mesto Pupinovih roditelja rekonstruisano pre desetak godina, i to zahvaljujući dr Radmili Milentijević, profesoru savremene evropske istorije na „Siti koledžu” u Njujorku. Tada su zapravo revitalizovani spomenik i ograda, ali je ostalo da se napravi put kojim bi se do ovog mesta stiglo na lakši način. Sada smo odlučili da taj posao obavimo i pokažemo poštovanje prema roditeljima našeg velikana”, kaže za „Politiku” Svetislav Zakić, predsednik Saveta mesne kancelarije,

     Mihajlo Pupin je bio sin graničara i težaka Konstantina i Olimpijade Pupin. Ona je izgubila svu svoju decu rođenu u mladosti, a tek posle njenih tridesetih, Pupinovi su dobili dve kćeri koje su ostale u životu, dok je Mihajla majka rodila u svojim četrdesetim. Tako je u pričama koje su poživele i do danas, jedini muški potomak Pupinovih postao najomiljenije i kako će se kasnije pokazati i najnaprednije dete.

     U svojoj biografiji „Sa pašnjaka do naučenjaka” Pupin oca malo pominje, ponekad i indirektno, kada govori o pojednim ljudima koji su ga podsećali na njega. Tako se ne može naći ni njegova fotografija, pa o Konstantinu danas znamo tek da je bio „crnomanjast”, „ozbiljan”, „uzdžljiv”, „plećat seljak”, da je nekoliko puta biran u seosku upravu i da ga je „retko šta moglo emotivno uzdrmati”. Iz ovakvih navoda može se zaključiti jedino da otac nije imao bitnijeg uticaja na Mihajlovo vaspitanje i kasniji razvojni put.

      Sasvim je drugačija slika Pupinove majke. Olimpijada, ili po rođenju Alimpijada, za svog jedinca je bila oličenje dobrote i nežnosti. Upravo u njenom liku, on je prepoznavao roditeljsku ljubav, plemenitost, duhovni oslonac i podršku u teškim momentima kolebanja. Bila mu je nepresušni izvor sa kog je, kako je sam govorio, „zahvatao gutljaje životne mudrosti, optimizma, vedrine i nade” i „bila mu bolji učitelj od svih koji su ga učili”. Uz njenu nesebičnu pomoć donosio je krupne životne odluke i „vođen njenim savetima lakše podnosio prve nedaće u širokom svetu” u koji se otisnuo. Olimpijada je umrla 1886. godine, a sahranjena je dan kasnije. Mihajlo će o tom događaju napisati: „Te godine, u početku zime, stiže mi jednog dana tužno pismo moje sestre: moja majka, svetiteljica moja, nije više među živima.”

     Mihajlo Pupin ne počiva u rodnom Idvoru. O tome da li će se vratiti u Srbiju, sve se više priča, od kada je stigla vest da je prof. dr Radmila Milentijević, pokrenula i tu iicijativu ‒ preko okeana, do našeg državnog vrha i njegovih zemljaka ‒ Idvorana. Ovde podsećaju, naučniku iz Banata, čiji se grob nalazi u Bronksu, poslednja želja bila je da počiva u Srbiji ‒ njihova je da se vrati u rodni Idvor.

„Treba li reći da nam je drago što je inicijativa krenula i da bismo neizmerno voleli da nam se naš velikan vrati”, ističe Svetislav Zakić i direktor Zavičajnog komleksa „Mihajlo Pupin” u Idvoru, u kom „samo” znaju da pričaju o Mihajlu, kao o onom dalekom rođaku koji je odavde otišao pravo u legendu, a za njih, banatske paore, učinio da se osete kao deo velikog sveta. Pa imaju i potpitanje ‒ hoće li se Pupin vratiti na idvorske pašnjake.