Debakl NATO-a – poziv Evropljanima na buđenje

Kada se češki predsednik Miloš Zeman sredinom maja izvinio Srbiji za NATO bombardovanje 1999. godine ostao je usamljen. Sa Zapada je stiglo hladno tumačenje da je to samo lični čin „građanina Zemana”, koje neće promeniti zvanični stav o ovoj „humanitarnoj” vojnoj intervenciji. Niko nije bio voljan da dira u „svetinju” severnoatlantskog saveza niti da se priseća Makronovog vapaja da je „NATO u stanju moždane smrti”.

Pogotovo u trenutku kad je Džozef Bajden svečano obećao evropskim saveznicima da će se odreći Trampove politike „Amerika na prvom mestu”. Iako je, kao i njegov prethodnik u Beloj kući, tajno, mimo Evropljana, šurovao s talibanima u pokušaju da što pre vrati vojnike iz dvadesetogodišnjeg rata koji je odavno izgubio smisao.

A onda je došlo bolno otrežnjenje u Avganistanu i Zeman više nije usamljeni „jeretik” u kritici zapadne vojne alijanse. Užasnutom haosom koji za sobom ostavlja ubrzano povlačenje savezničke vojske u Avganistanu, lideru CDU i kandidatu za nemačkog kancelara Arminu Lašetu nije preostalo ništa nego da prizna: „NATO je doživeo najveći debakl od svog osnivanja”.

Za razliku od Lašeta, češki predsednik je otišao korak dalje i pozvao svoju zemlju da se usredsredi na nacionalnu odbranu, a ne da troši novac na taj vojni savez.

„Nepoverenje prema NATO-u porašće u mnogim zemljama članicama nakon ovog iskustva, jer će reći: Ako niste uspeli u Avganistanu, gde je garancija da nećete pogrešiti i u nekoj drugoj kritičnoj situaciji?”, rekao je Zeman, prenosi Rojters.

Nakon pada Kabula u ruke talibana zvaničnici zemalja EU više ne kriju nezadovoljstvo zbog odluke SAD da svojih 2.500 vojnika vrati kući po bilo koju cenu. Takav potez nije označio samo neslavni kraj najdugovečnije misije alijanse u kojoj je učestvovalo 10.000 vojnika iz 36 zemalja, već je ozbiljno postavio pitanje koliko se može verovati Vašingtonu kad je reč o evropskoj bezbednosti.

Letonski ministar odbrane Artis Pabrikis za lokalni radio bolno konstatuje da ovakve misije u budućnosti više neće biti moguće: „Ova era je završena. Nažalost, Zapad, a posebno Evropa, pokazuju da su globalno slabiji.”

I generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je pokušao da krivicu svali samo na nesposobnu vlast u Kabulu, morao je da prizna da je brzina kolapsa avganistanske nacionalne armije nakon napretka talibana predstavljala iznenađenje. Da li će NATO, kao što kaže Stoltenberg, iz svega izvući pouke ostaje da se vidi.

Jedan bivši vojni komandant koji je služio u Avganistanu kaže da će debakl u ovoj zemlji ostaviti velike posledice po percepciju sposobnosti NATO-a da odvraća potencijalne agresore.

„Sramotno je reći, ali ako bi Rusija sutra ušetala u baltičke republike ili Poljsku, Bela kuća bi neopravdano izostala i Evropa bi bila prepuštena samoj sebi”, konstatuje za analitički portal „1945” Majkl Rubin, istraživač Američkog preduzetničkog instituta (AEI), i dodaje da treba priznati istinu – da je posle Avganistana NATO „mrtvac koji hoda”.

U svojoj strategiji za 2030. godinu NATO je izneo obećanje za dublju političku koordinaciju i obnovljenu posvećenost svojih članica postizanju ciljane potrošnje za odbranu od dva odsto. Ali neslavna epizoda s Avganistanom sada je kod evropskih partnera, ne samo pojačala nelagodnost zbog nedostatka strateškog fokusa, već i izazvala strah da će ih Vašington, ako zagusti, ostaviti na cedilu.

Nema sumnje da NATO, koji je spao na to da bude aerodromski servis koji će u Kabulu što brže u avione ukrcati sve one koji hoće da pobegnu u strahu od odmazde talibana, izlazi iz Avganistana oslabljen i nejedinstven.

Sada se otkriva na nisu svi s oduševljenjem pozdravili Bajdenovu odluku o ubrzanom povlačenju američkih trupa. Britanski ministar Ben Volas kaže da su njegova zemlja, Turska i Italija htele da zadrže snage kako bi se omogućila stabilizacija Avganistana. Ali bez američke logistike to nije bilo ostvarivo.

Da bi se posle avganistanske avanture sačuvalo jedinstvo u poljuljanoj alijansi lord Mark Sedvil, nekadašnji viši predstavnik NATO-a u Kabulu, kaže da bi sada trebalo usmeriti napore na obnovu praktičnih sposobnosti da se interveniše po potrebi. Ali, bivši generalni sekretar NATO-a lord Džordž Robertson, koji je posle terorističkog napada Al Kaide u Njujorku i Vašingtonu 11. septembra 2001. prvi put aktivirao Član 5 o kolektivnoj odbrani, kaže da američke bezbednosne garancije nisu vremenski neograničene.

„Ovo je poziv Evropljanima za buđenje. U budućnosti će morati da čuvaju svoju bezbednost mnogo više nego ranije, jer američki globalni policajac neće nužno biti stalno prisutan”, kaže Robertson za „Fajnenšel tajms”.