Profit raspršuje atomske kontroverze

Kontroverze oko nuklearne energije čini se samo potresaju pojedine članice Evropske unije, dok ni nedavne male „nezgode” u atomskim centralama u Sloveniji i Češkoj neće „predomisliti” države poput Rusije, Francuske i SAD da razvijaju ovu granu industrije, kako na svojoj, tako i na tuđoj teritoriji. Ni 30 kubnih metara tečnosti sa neobogaćenim uranijumom, koji su pre nekoliko dana slučajno iscurili u reku iz nuklearnog postrojenja na jugoistoku Francuske, neće uticati na francuske vlasti da podržavaju francusku nuklearnu firmu „Areva” da širi svoju delatnost na domaćem terenu.

Cena nafte, koja raste gotovo iz časa u čas, kao i globalno zagrevanje čiji je jedan od uzročnika emisija ugljen-dioksida iz termoelektrana, daje argumente pobornicima izgradnje nuklearnih postrojenja da tvrde da je to najbolje rešenje za ekonomske izazove sadašnjice. Osim toga, strah od novih katastrofa po černobiljskom scenariju ne samo da je pao u senku ovih tvrdnji već se u javnosti često čuje priča da su atomske centrale najekološkiji način proizvodnje električne energije. Zagovornici nuklearki objašnjavaju da su atomske centrale manje štetne od ostalih elektrana, budući da nuklearka snage 1.000 megavata godišnje proizvede 500 kubika radioaktivnog otpada, dok termoelektrana iste snage proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40.000 tona sumpor-dioksida i 6.000 tona prašine.

Iako protivnici na to odgovaraju da za hiljade tona nuklearnog otpada ne postoji jasna strategija, lobisti za nuklearnu industriju u ovom vremenu sve skupljih energenata poručuju: „Kada ne budete imali struju ili ona bude preskupa za vas, obratite se ekolozima”.

Da čak i u Evropi dolazi do svojevrsne „nuklearne renesanse” svedoči nedavna debata na konferenciji u Briselu, koja se ticala nuklearne energije, bezbednosti i upravljanjem otpadom. Na ovoj raspravi bilo je uočljivo da se među raznovrsnim panelistima većina zalaže za korišćenje nuklearne energije u budućem snabdevanju EU energijom.

Nina Komej, savetnik zamenika direktora Direktorata za energiju Evropske komisije, istakla je da nuklearna energija omogućava rešenje, kako za porast potrošnje struje, tako i zabrinutost zbog klimatskih promena.

Međutim, prema rečima Đankarla Akvilantija, šefa nuklearno-tehnološkog odseka italijanske energetske kompanije „Enel”, kalkulacije cenama bile su glavni faktor u odluci te kompanije da investira u ovu tehnologiju.

„Dok je cena fosilnih goriva od 2000. godine porasla za oko 800 odsto, cena uranijuma je ostala stabilna. Osim toga, italijanska industrija trenutno plaća mnogo višu cenu za struju od francuskih kolega”, istakao je Akvilanti. Francuzi čak 78 odsto struje dobijaju iz nuklearnih izvora, dok se u svetu u 439 nuklearki proizvodi 16 odsto ukupne proizvodnje struje.

S druge strane, Monika Frazoni, italijanski poslanik „zelenih”, tvrdi da je nuklearna opcija „veoma skupa” i ističe da se trenutno EU i njene članice suočavaju sa izborom između ulaganja ogromnih suma novca u energetsku efikasnost i obnovljivost energije ili u nuklearne i druge tradicionalne energetske izvore, kao što su fosilna goriva. Ona, ipak, dodaje da debate o nuklearnoj energiji proteklih 25 godina nisu rešile nijedan problem odlaganja otpada ili neki bezbednosni problem u vezi s ovom vrstom tehnologije.

Uprkos upozorenjima „Grinpisa” da su nove nuklearke katastrofalan poklon teroristima, lobisti su ubedili mnoge državnike da odobre izgradnju novih nuklearki u svojoj državi, dok je prodaja te tehnologije drugim zemljama postala maltene deo uobičajenih zaduženja predsednika i premijera.

Francuski predsednik Nikola Sarkozi proteklih meseci izdašno je arapskim i afričkim zemljama nudio pomoć u razvoju nuklearne industrije, želeći da francuskim kompanijama obezbedi poslove vredne više milijardi dolara. On je pre nekoliko dana najavio i da će Francuska izgraditi drugu nuklearku treće generacije, dokazujući da je nuklearna energija bila najbolji državni odgovor na rast cena energenata.

Da je atomska energija veoma isplativ biznis svedoči američka nuklearna kompanija „Vestinghaus elektrik”, koja u SAD redovno dobija poreske olakšice, između ostalog i za lobiranje ljudi koji će doneti poslove njihovoj nuklearnoj industriji. U proteklih 30 godina, SAD nije gradila nuklearke, ali je redovno drugim zemljama odobravala kredite za gradnju centrala. „Vestinghaus elektrik” je ove godine već potpisala dva domaća ugovora za izgradnju četiri nova reaktora, koji će biti prvi reaktori izgrađeni u SAD od havarije atomske centrale „Ostrvo tri milje” u Pensilvaniji 1979. godine. U planu imaju još 10 reaktora u SAD, a prošle godine su potpisali ugovor o izgradnji četiri reaktora u Kini za oko osam milijardi dolara, što je najveći međunarodni ugovor o nuklearnoj energiji.

I ruska državna firma „Atomenergoprom” ima ambiciozan plan za širenje. U narednih 20 godina izgradiće 26 novih nuklearki na ruskom tlu i 60 namenjenih izvozu, kao i više jedinstvenih, plutajućih nuklearnih elektrana, koje će od 2010. godine grejanjem i energijom snabdevati udaljene regije, gde još nije „dovedena” struja.

U nuklearnom biznisu značajno mesto zauzimaju i Francuzi, Italijani, ali i japanska „Tošiba” čija tehnologija sve više osvaja ovo tržište, koje se najviše razvija u Kini, Indiji i drugim zemljama u razvoju. Premda je zvanično u izgradnji 34 nuklearna reaktora širom sveta, ukupno je u planu podizanje više od 100 nuklearki i to u Argentini, Brazilu, Južnoafričkoj Republici, Vijetnamu, Tajlandu, Egiptu i Turskoj. Prema proceni Ane Loveržon, generalnog direktora francuske „Areve”, do 2030. godine u svetu će biti izgrađeno između 100 i 300 novih reaktora.

Da će nuklearke sve više biti u modi narednih decenija možda najbolje svedoči podatak da je većina atomskih centrala koje danas rade u Evropi i SAD građeno u vreme naftne krize 1973. godine, i to kao rešenje za preveliku zavisnost od inostranih energetskih izvora.

-----------------------------------------------------------

Nuklearna tehnologija dalje od „problematičnih”

Ni posle 40 godina od potpisivanja Sporazuma o smanjenju nuklearnog naoružanja širom sveta nije manji strah od neke nove Hirošime. Američki predsednik Džordž Buš je prilikom obeležavanja godišnjice potpisivanja ovog sporazuma pozvao svetske zemlje da ne dozvole da nuklearna tehnologija padne u ruke „problematičnih” država.

Iako taj sporazum obavezuje zemlje potpisnice da ne dele svoje nuklearne tehnologije s drugim državama i poziva one koje poseduju atomsko naoružanje da smanje njegove zalihe i na kraju dovedu do potpunog razoružanja, višedecenijski izazovi su i dalje aktuelni.

Od 1968. bezmalo sve države su potpisale Sporazum, osim Indije, Izraela i Pakistana, dok se 2006. Severna Koreja povukla iz njega, kada je isprobala atomsku bombu. Velikim diplomatskim naporima postignuto je to da je Severna Koreja napravila ključni korak u ispunjenju dogovora sa SAD, Kinom, Japanom, Rusijom i Južnom Korejom obustavivši svoje nuklearne aktivnosti.

Međutim, aktuelna su nastojanja SAD i EU da spreče iranske vlasti da proizvedu atomsko oružje, zbog čega su Islamskoj Republici uvele sankcije. Teheran uporno negira da obogaćivanje uranijuma ima za cilj proizvodnju atomskih bombi, tvrdeći da je iranski nuklearni program isključivo mirnodopski i najavivši da će raspisati međunarodni tender za izgradnju čak 19 nuklearnih elektrana.

Doduše, prema nedavnom otkriću britanskog „Independenta”, Iran i SAD su u proteklih pet godina uključeni u tajne razgovore „iza kulisa” povodom iranskog nuklearnog programa i širenju veza između dva zakleta neprijatelja. Jedan od učesnika, bivši visoki američki diplomata Tomas Pikering, pojasnio je da je grupa bivših američkih diplomata i stručnjaka imala sastanke s iranskim akademicima i političkim savetnicima na „mnogo različitih mesta, mada ne na tlu SAD ili Irana”.

Iako su zapadne sile, zabrinute samo oko iranskog i severnokorejskog nuklearnog programa, analize pokazuju da zabrinutost ne može biti rezervisana samo za zemlje u razvoju. Naime, prošle i ove godine informacije o problemima u funkcionisanju nuklearki u Nemačkoj, Bugarskoj i Sloveniji sa zakašnjenjem su stigle u javnost, što je izazvalo žestoku osudu.