Beogradu su potrebne savremene skulpture

Materijal, forma i prostor su moja večna tema kojom se bavim od studentskih dana, kada sam mislio da sam prerano zašao u ozbiljnije vode skulpture. Skice i sada samo naviru, iako se u suštini bavim istom skulpturom kao i onda. Mogu samo da pomislim da radim na jednoj „skulpturi u vremenu”, jer već sada shvatam da će mi za realizaciju svega što želim biti potreban čitav životni vek. Nekad me je to zastrašivalo, ali me danas čini ponosnijim, jer sam uveren da iako si mlad stvaralac, možeš da budeš ozbiljan umetnik ‒ kaže Marko Vukša, vajar srednje generacije, u razgovoru za „Politiku” ne krijući zadovoljstvo odjekom izložbe „Tok”, koja se do 27. avgusta održava u izložbenom prostoru „Štab”, smeštenom u prestoničkom Tržnom centru „Galerija”. Naš sagovornik ističe da su utisci tokom trajanja ove postavke veoma dobri, a reč je o koncepciji izlaganja radova tri generacije umetnika, počev od starije, čiji je predstavnik Kosta Bogdanović(1930‒2012), srednje generacije kojoj pripada Vukša i sasvim mladih vajara, njegovih studenata na FPU sa master studija Pavla Radovića, Kristine Ivić i Mihaila Kovačevića.

Marko Vukša je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde radi kao docent. Do sada je izveo na umetnički put, sa velikim trudom, dve generacije studenata. U njegovom obrazovanju značajno mesto imale su majstorske radionice Koste Bogdanovića. Do sada je izlagao na oko 190 kolektivnih izložbi, 21 put samostalno, a ima 35 skulptura u javnom prostoru, što u eksterijeru, što u kolekcijama muzeja i drugim kulturnim centrima. On sam dodaje da bi najviše izdvojio radove koji su nastali u eksterijeru ‒ „Zato što je to moja prva ljubav i zato što sam način izrade zahteva saradnju između umetnika i lokalnih sredina, bilo da je reč o Srbiji, Kini, Japanu bilo o Rumuniji, gde se moja dela trenutno nalaze.”

Kako biste opisali našu vajarsku scenu, koje su njene mane i vrline, kako je unaprediti? Da li bi bilo dobro da se vajarima da prilika da oplemene nove kvartove kod nas?

Svetli primeri koji su se desili poslednjih par godina u Beogradu su realizovane i postavljene skulpture Koste Bogdanovića kod Bogoslovije i Mrđana Bajića i Ričarda Dikona ispod Kalemegdana. To su vrhunska dela kojima možemo da se ponosimo, ali je na njihovu realizaciju čekano desetak godina. Za oba rešenja inicijator je bio grad Beograd, ali je samo finansiranje došlo tek iz privatnog sektora. U novim okolnostima kada se gradi Beograd na vodi, sam investitor pokreće inicijativu realizovanja desetine novih skulptura u eksterijeru i enterijeru. Konkurs i realizacija su i dalje u toku, a u samom odabiru radova su učestvovali stručni ljudi iz naše i zemalja investitora. Na konkurs se odazvalo dosta naših dobrih umetnika, samim tim bi trebalo da se nadamo povoljnom ishodu. Nekada je postojao zakon da se od investicije za gradnju izdvoji obavezan procenat za umetničko delo. Tako imamo sjajne primere na prestoničkim fasadama reljefne i pune plastike, koji su izvodili naši vrsni vajari. Tako nešto bi trebalo danas da se uredi zakonom i na taj način mnogo više umetnika bi došlo do prilike da se njihov rad realizuje. Beogradu su potrebne savremene skulpture.

Predstavite nam vaše vajarsko delo koja je ove godine postavljeno u Šapcu.

Imao sam sreće da u okviru rezidencijalnog programa za umetnike u Šapcu bude realizovana i postavljena moja skulptura većih dimenzija. To je sjajan primer saradnje na lokalnom nivou, između kulture, grada i privatnog sektora koji je svojom donacijom omogućio realizaciju. Za moju skulpturu nazvanu „Dijalog”, urađenu u bojenom čeliku, dimenzija 380x360x340 cm, a koja je postavljena na novoizgrađenom šetalištu Savska avenija, podršku je dalo i Ministarstvo kulture RS. Samo mesto za ovo delo je bilo inspiracija za odabir rada i naziva „Dijalog”, jer ono stvara novu komunikaciju gradskog jezgra i reke, gde se takođe povezuje istorijski deo mesta, odnosno utvrđenje iz 15. veka i savremeni grad, u nekoj vrsti dijaloga. Radi se o dve slične forme, povezane trećom koje na simboličan način takođe prikazuje dijalog formi u prostoru. To je već četvrto delo realizovano u okviru rezidencijalnog programa, a autori prethodnih skulptura su Rok Bogataj iz Slovenije, Marko Crnobrnja i Branislav Nikolić, pod sjanim vođstvom kustosa Kulturnog centra Šapca, Filipa Kovačevića. Dodao bih da je sistem rada isti bilo gde, ali se oseća velika razlika o pitanju polaganja računa, tretiranja i vrednovanja dela. Nama samo treba više sredstava, a možemo da se pohvalimo institucijama kao što su Simpozijum „Tera” u Kikindi i „Beli venčac” u Aranđelovcu, koji spada u najstarije na svetu, i sa nadom da će se obnoviti rad odličnih kolonija „Meander” u Apatinu i „Bakar” u Boru.

Kakav uvid u vaše delo, ali i podsticaj predstavljaju priznanja i izložbe?

Za sada najdraža nagrada koju sam dobio je Gran piri na 14. Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu, gde sam tim povodom priredio samostalnu izložbu na poslednjem bijenalu, pod nazivom „Mala retrospektiva”. Ona je obuhvatala 78 mojih radova malog formata, koji su nastali od mog prvog izlaganja na Bijenalu 2000. godine, pa sve do 2020. Broj izloženih dela čini ovu postavku impresivnom, a meni je pružilo veliku radost i mogućnost da sagledam svoj rad. Slično, ali manje po obimu, desilo se i u Narodnom muzeju u Zrenjaninu gde sam izložio radove galerijskog formata nastale u poslednjih deset godina, kao mali presek, a povodom prve nagrade na Likovnom salonu „30x30” prošle godine.

Ko je najviše uticao na vas od domaćih, a ko od stranih vajara i kakav primer vi dajete svojim studentima?

Moji veliki uzori su naši i strani vrhunski umetnici, Olga Jevrić, Milun Vidić, Kosta Bogdanović, kao i Eduardo Čilida, Horhe de Oteiza, Isamu Noguči, Lisjen del Arend, sa kojim održavam komunikaciju od kad smo se prepoznali po radu. Jedna misao koju mi je uputio lepo opisuje prepoznavanje među kolegama, a glasi: „Prilazeći osnovnim istinama sa različitih polaznih tačaka naši putevi će se ukrstiti.” Voleo bih da mislim da će i moj rad biti inspiracija budućim vajarima.