Kristo je podmladio Trijumfalnu kapiju

Specijalno za „Politiku”

Istorija Trijumfalne kapije je oživela, kao mlada u novom ruhu, od srebrne teške svile. Zarobljene forme ulivaju osećanje večitog mira i pred pobedama i pred smrću, traže jedan nov osvrt na pobedničku prošlost, čiji su natpisi, barokne skulpture iščezli u naborima. To je zaista veliki paket, paket u kome se čuvaju sećanja na vreme pobeda Prvog i Drugog svetskog rata, sportske pobede. Sve pobede su u ovom paketu.

Kristo, umetnik po čijoj želji je ovo urađeno šest decenija nakon originalne ideje, inače poznat po monumentalnim radovima pakovanja velikih zgrada ili lokaliteta, koje je decenijama radio sa suprugom Žanom Klod, podmladio je Trijumfalnu kapiju, doneo joj snagu svog ličnog viđenja i dah našeg vremena.

Kapija pobede je podignuta na prvom pravom putu u Francuskoj, između Versaja i Luvra, koji je izgradio Luj Četrnaesti. Napoleon je počeo da gradi ovaj slavoluk 1806. da bi gradnja bila završena 1836. Napoleon nikada nije video simbol svojih pobeda (preminuo je 15 godina pre završetka kapije), kao što ni Kristo nije video izvedbu svoje instalacije (preminuo prošle godine). Sudbina umetničkog dela ide svojim putem, nezavisno od sudbina umetnika. Delo počinje da živi svoj život.

Posmrtne kočije Viktora Igoa su ispod svodova Trijumfalne kapije počele svoj put ka Notr Damu. Povorka od dva miliona ljudi je ispraćala Viktora Igoa. Pobede biciklista, fudbalera se slave ovde uz šampanjac. Kapija pobede je nacionalni simbol gde se danas okupe mladi i stari da protestuju, traže pravdu.

To je istorijsko mesto gde ključa život, zato i nije neobično što je Kristo gradio taj projekat sa Žanom Klod punih 60 godina. Kristoove zamisli su prvo crtež, projekat, temeljno nacrtane sve faze instalacije. Studiozno je crtao sve svoje projekte, jer je to materijalna podloga za realizaciju. Ostaje kao trajni dokument koji je u isto vreme i uputstvo za buduće realizacije. Asketski, kreće u crtanje. Postavlja male jastučiće na kolena (one koje nose biciklisti da se ne povrede), stavlja šlem, uzima olovku i lenjir i kleči pred velikim papirom na podu, povlači prvu liniju predano.

Kristo i Žana Klod su ulagali još više energije u komunikacije da bi se njihovo delo realizovalo. To su diskusije, rasprave sa vladajućim kvorumima koje traju decenijama, iako sve finansirano prodajom crteža. Koliko upornosti, koliko snage da bi se objasnilo zašto žele da izvedu projekat. Bundestag je „upakovan” posle 23 godine pregovaranja.

Poeziju prostora nose tone metala, kilometri tekstila, nestvarne količine materijala, koji zarobe pejsaž sa ljubavlju. Natprirodne dimenzije velova, suncobrana konstrukcija (u Japanu i Kalifoniji) unose nemir, u isto vreme ta „nadpriroda” ujedinjuje ljude svih podneblja, čini život i vreme važnim.

Posebno me je dirnulo kada je Kristo u jeku instalacija plutajućih staza po jezeru u Italiji uz veliko nevreme, kiše, tražio od jednog saradnika da mu skrati makazama trepavice. Scena je jako lepo snimljena. Kristo seče bele male trepavice, možda da se oslobodi te velike tenzije i straha da se nešto ne dogodi neplanirano, da se ne dogodi krah ili da neko ne nastrada. Tenzija realizacije je u svakon novom projektu ista kad se radi o instalitanju tona tekstila (draperije su dimenzija 50 metara).Čitava ekipa stručnjaka je angažovana, a sve je investicija samog umetnika.

Trijumfalna kapija će se pamtiti ponovo po Kristu i Žani Klod, poneće pobedu jedne umetnosti, jednog jedinstvenog izraza.