Nestala soba

„Suze su nečujni jezik bola”
Volter

Kad sam bila mala, Blanka je bila moja najbolja drugarica. Stanovale smo u susedstvu, u nekad lepoj beogradskoj ulici nadomak Terazija, tada punoj zelenih travnjaka i urednih, mermernih ulaza u nanizane četvorospratnice.

Blanka je bila ćerka „carskog Rusa” i Hrvatice, baka joj je bila Mađarica. Bila je štrkljasta, vesela, duhovita i hrabra, lepo je pevala uz zvuke citre. Imala je sjajnu kosu boje zlata, upletenu u četiri velike pletenice, od kojih su dve padale niz leđa, a dve bile ukrštene „po ruski”, visoko na glavi, kao kruna. Po potrebi, mama joj je pravila viseće lokne, uz pomoć „kolmajza”.

Leti smo se igrale u Terazijskom parku. Zimi smo se sankale u strmoj uličici preko puta kuće. Ipak, najviše smo se igrale u stanu. Kod mene ili kod nje. Naši stanovi bili su slični i tipično „građanski”, sa dva ulaza, sa terasom prema dvorištu i balkonom sa ulice, sa malim salonom i trpezarijom prema kuhinji i sa spavaćim sobama uz kupatilo. Jedan preko puta drugog, delila ih je samo ulica.

Kada je počeo rat, 1941. godine, u naše male živote umešale su se bombe, skloništa, bežanija, zatim nije bilo mleka, sobe su bile hladne, mame su odlazile u selo po jelo, a ulica je bila puna nemačkog jezika i uniformi.

„Carski Rus” – zvali smo ga „papa”, bio je slikar, visok, vitak, plav i gluvonem. Da bi nas zabavio u danima oskudice, odlučio je da nam pravi igračke. U uglu jedine tople sobe u stanu našli su se komadi tanke šperploče, razni sitni alati, boje, četke... Prvo je pravio lutkice – nasmejane dvodimenzionalne devojčice u šarenim haljinama, čije su „lakovane cipelice”, da bi stajale uspravno, bile zadenute u horizontalne daščice. Zatim je rešio da osvoji treću dimenziju i da nam napravi „kuću za lutke”.

U visini naših očiju počele su da se slažu kutije – sobe, jedna iznad druge: dole „trpezarija”, zatim „spavaća soba” i gore „terasa”. Papa je crtao, krojio, bojio i sklapao „nameštaj”: stolice, stolove, ormane, krevete, nahtkasne... ljupke male predmete, koji su izgledali kao pravi, samo mnogo lepši, kitnjasto oblikovani i obojeni, kao iz bajke. Radio je on polako, uživajući u našem ushićenju, kao da je želeo da priči nikada ne dođe kraj.

Te ratne godine, uoči Uskrsa, kuća za lutke bila je skoro gotova. Nedostajalo je tu i tamo još samo po nešto da se doda: „zavesa” od komadića svilene čipke, „tepih” od ostataka čupavog džempera, „lampa” od kalema potrošenog konca. Sićušni cvetići sa koketnog maminog šešira zaturenog u ormanu, bili su predviđeni da ukrase „terasu”. Blanka i ja smo sanjale skoro završenu kuću za lutke te noći pred Uskrs, 1944. godine.

Dan je osvanuo blistav i prozračan, vaskresenjski. A kada su, pred podne, neprijateljske sirene najavile prijateljske bombardere, Blanka je sa roditeljima i sveže navijenim visećim loknama, dotrčala u naše sklonište. Tu smo obe, zagnjurene u roditeljske grudi kao u meke jastuke, čekale da to što se napolju događa – prođe. I prošlo je. Ostali smo živi i ponovo smo izašli na sunce. Ono je blještalo, čini mi se – kao nikad. Zaslepljene tim sjajem, tražile smo pogledom poznate prozore na trećem spratu kuće preko puta, iza kojih smo ostavile našu krhku, malu građevinu, na milost i nemilost, bez ikakve zaštite. Umesto prozora, na tom mestu, prelivao se na suncu veliki beli oblak prašine.

U njegovom komešanju, zauvek je nestala naša kuća za lutke.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs