Loša prezentacija srpske poezije

Berlinska „Kuća za poeziju” (Das Haus für Poesie), koja je nastala transformacijom jedne ranije, vrlo aktivne književne ustanove (LiteraturWERKstatt Berlin), angažovana je na afirmaciji i popularizaciji pesničke umetnosti ne samo nemačkog jezika. Kuća je dobila status nacionalno važne ustanove za brigu o poeziji i uživa finansijsku podršku i grada i države. Pored redovnih predstavljanja novih pesničkih izdanja, s čestim razgovorima o raznim aspektima i problemima pesničkog stvaralaštva, kuća organizuje i jedan od najvećih pesničkih festivala u Evropi. A posebno je zapažen njen portal www.lyrikline.org, ustanovljen pre dvadesetak godina, na kojem je predstavljen ogroman broj svetskih pesnika, koji pišu na preko 50 jezika. To je dakle planetarno vidljiva internetska prezentacija velikog broja nacionalnih poezija koje imaju ili traže svoje mesto na svetskoj književnoj mapi. Većina autora zastupljena je sa po pet do 10 pesama na originalnom jeziku, i prevodima (ukoliko postoje) tih pesama na razne druge jezike. Kvalitet tih prevoda ide od površnih i slabih, do pristojnih ili dobrih. Razume se da je teško obezbediti sasvim prihvatljive prevode za tako velik broj pesnika posve različitih orijentacija. Uz pesme s prevodima, tu su i biobibliografske beleške o svakom autoru.

Na portalu je predstavljena i srpska poezija. Izbor i postavka našeg pesništva obavljeni su pod nekom vrstom s nemačke strane zatraženog patronata, odnosno saglasnosti Srpskog PEN centra. (Nemci su, za prezentacije nacionalnih poezija na portalu, u većini zemalja tražili podršku uglednih književnih organizacija, mahom nacionalnih PEN centara.) Sama inicijativa nije dakle potekla od Srpskog PEN-a, već (kako su mi saopštili) od pisca Aleksandra Gatalice, koji je taj priređivački posao i obavio za pomenutu „Kuću za poeziju”, mada za to nije imao dokazanih kompetencija. Nije baš jasno kako se dogodilo da se takav zadatak, pored dobrih znalaca (kao što su, recimo, Mihajlo Pantić, Aleksandar Jerkov, Radivoje Mikić, Gojko Božović ili neko drugi), poveri njemu. No, Gatalica se očito nametnuo svojom inicijativom, koju PEN centar nije umeo da ne prihvati, niti da kontroliše njenu realizaciju. Iz PEN-a sada tvrde da nisu imali nikakav uticaj na ovaj izbor i prezentaciju naše poezije. Ali PEN, nažalost, i dalje zvanično figurira kao patron ove prezentacije.

Gatalica je na svoju listu uvrstio 28 imena, počevši od Crnjanskog i Desanke Maksimović pa do nekih mladih pesnikinja. Uz pomenuto dvoje klasika, uključeni su (abecednim redom): Matija Bećković, Rajko Đurić, Enes Halilović, Dragan Jovanović Danilov, Vojislav Karanović, Vladimir Kopicl, Tanja Kragujević, Ivan V. Lalić, Slobodan Marković, Milena Marković, Dragana Mladenović, Duško Novaković, Miodrag Pavlović, Vasko Popa, Čarna Popović, Dušan Radović, Stevan Raičković, Ana Ristović, Ljubivoje Ršumović, Ljubomir Simović, Milosav Tešić, Jovanka Uljarević, Alek Vukadinović, Kajoko Jamasaki, Jovan Zivlak, i – „poslastica” na kraju – roker Zvonimir Đukić. Đukićevi stihovi nisu prevedeni ni na jedan jezik, a među nama rečeno – ne vidi se i zašto bi bili?

Svaki poznavalac moderne i savremene srpske poezije lako uviđa da je izbor imena koja na ovom portalu reprezentuju srpski jezik, u priličnoj meri (ako ne i dobrim delom), proizvoljan i da daje vrlo manjkavu ili okrnjenu sliku vrednosti te poezije. Svakom izboru može se, naravno, prigovoriti zbog (ne)uvrštavanja određenih imena. Ali ovaj i ovakav izbor teško se može braniti i opravdati. (Neka imena našla su se u njemu tek pošto su zakoračila u svet pesničke umetnosti.) Ja ovde neću pominjati one kojima u ovako suženoj antologiji nije mesto, to rado prepuštam drugim poznavaocima i kritičarima srpske poezije. Otkrio sam i da su pesme mlade Jovanke Uljarević prevedene sa „crnogorskog” jezika. Ona se, dakle, već po tome našla, ko zna kako i zašto, na pogrešnoj listi.

A na ovom važnom portalu nema pojedinih velikih ili izuzetno značajnih srpskih pesnika bez kojih je teško zamisliti bilo kakvo ozbiljnije predstavljanje modernog i savremenog srpskog pesništva. Nedostaju: Oskar Davičo, Dušan Matić, Milan Dedinac, Dara Sekulić, Branko Miljković, Jovan Hristić, Bora Radović, Aleksandar Ristović, Duško Trifunović, Branislav Petrović, Milutin Petrović, Milan Milišić, Vujica Rešin Tucić, Miroslav Maksimović, Novica Tadić, Radmila Lazić... Pa to je, gospodo, srpska pesnička elita! I da ne idemo dalje, a moglo bi se. I te kako. Mogli bismo pomenuti i nekoliko nedostajućih imena iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore (Ranko Risojević, Ranko Pavlović, Branko Čučak, Ranko Jovović), ali nije ovo prvi put da neki antologičari ili priređivači različitih izbora iz nacionalne poezije ne pružaju svoj čitalački i istraživački pogled van granica Srbije. (Setimo se samo jedne antologije ili panorame srpske poezije koja je objavljena pre petnaest godina u Zagrebu. Uvršteni su samo pesnici iz Srbije.)

Nedostatak navedenih imena kompromituje ovakav izbor i uredničku prezentaciju naše poezije na platformi koja pretenduje na više i objektivnije kriterijume u vrednovanju nacionalnih poezija.

Na kraju, treba očekivati da Srpski PEN centar obavezno koriguje i dopuni sadašnju listu srpskih pesnika na ovom nemačkom portalu, te da preuzme odgovornost za tu prezentaciju. Nije dobro da PEN centar stoji iza jednog rđavo urađenog posla s ciljem svetske internetske prezentacije vrhova srpske pesničke umetnosti.