Poslednja fotografija

Početkom septembra 1981. godine na Beogradskom hipodromu je održan do tada najveći rok koncert na kojem se, uz najpoznatije jugoslovenske, našlo i nekoliko svetskih grupa. „Ajron mejden”, na primer... Publika je uživala, dok su novinski izveštači i fotografi lili znoj do poslednjeg akorda koji je utihnuo malo pre zore, proklinjući usput zlehudu sudbinu jer su do bine pripuštani samo najugledniji među njima.

A onda je u narednom broju Politikine „TV revije” osvanula neobična ilustracija, jedna od onih zbog kojih postoji izreka da „fotografija govori hiljadu reči”. Na njoj je bio prikazan nepregledan red koji se otegao ispred priručnog toaleta sklepanog u nekom budžaku trkališta: ko je umeo da gleda, na njoj je mogao da pronađe sijaset naizgled beznačajnih podataka o publici, a i ona je bila nekakva „zvezda programa”, zato je i osvanula u novinama!

Bila je to prva profesionalna fotografija tada osamnaestogodišnjeg Željka Sinobada. Mnogo kasnije, Petar Otoranov, legendarni fotoreporter kuće „Politika”, rekao je: „Kad samo pomislim da sam nekad tom malom dao savet da batali fotografiju i upiše kuvarstvo u ugostiteljskoj školi.”

Tako je počelo... a završilo se u nedelju, 3. oktobra 2021. u Zemunskoj bolnici. Da je izgurao još jedan mesec, napunio bi 59. Ali, protiv Boga i bolesti se ne može.

Pravi čovek na pravom mestu

Prvu pravu platu zaradio je 1989. godine u „Ilustrovanoj Politici”. Srećom, jer najstariji ilustrovani list u najstarijoj preživeloj novinskoj kući na Balkanu negovao je običaj da se kroz svaku reportažu provlače dve priče – pisana, i fotografska. Neki put bi tekle uporedo, ali događalo se i da se razlikuju i u toj različitosti dopunjuju. Zbog toga je Željko, iako samo „mali od palube”, ubrzo postao fotografska zvezda o koju su se otimali čak i najiskusniji reporteri, pa i najveće cepidlake među njima.

A i inače, šta god je želeo da kaže, činio je to – fotografijom. Tako je postao laureat upravo tih godina ustrojene Diplome za fotografiju kuće „Politika”. To mu je bilo najdraže priznanje, dok ostala, a nadobijao ih se onoliko i kod nas, i u svetu, nije ni brojao. Povodom jedne izložbe na kojoj su se zatekla i njegova nagrađivana dela, Toma Peternek je s ponosom izjavio: „Nekada mi je bio učenik, a sada mi je kolega!”

Prizore bez ljudi nije snimao tvrdeći da su to samo razglednice, ili prazne kulise koje tek treba ispuniti životnom dramom. Upravo zato nikad nije snimao poznate ličnosti već obične male ljude, njihovu radost, muku i tugu. I u ratovima u nesrećnoj Jugoslaviji, Iraku i Siriji fotografijama je saosećao sa žrtvama, bez obzira na naciju, veru, jezik, boju kože ili očiju...

Tako je ovekovečio svet, po tome ga je svet upamtio.

Hiljadu i druga noć

Rođen je u Beogradu, ali srce mu je bilo u Kninu, gde su se Sinobadi nastanili početkom Kandijskog rata, a jedan od njegovih predaka, iako veran Pravoslavnoj crkvi, proglašen je u Veneciji za viteza Reda Svetog Marka sa pravom na grb. Uz smeh je rekao da je titula nasledna, ali da ne zna šta bi s grbom sem da ga okači na – poštansko sanduče.

U Kninu i danas postoji nekoliko toponima nazvanih po toj viteškoj porodici.

Onda se s ogromnim zakašnjenjem doznalo da su Sinobadima prakoreni na Bliskom istoku, odakle su početkom Nove ere pristigli u Epir, pa zatim u dubrovačko zaleđe... i da su možda jedini živi dokaz da Sinbad (nosač ili moreplovac) nije samo lik iz Šeherezadinih snova pretočenih u mitski ep „Hiljadu i jedna noć”?

Tako je ustanovljeno i da je, osim što je bio dobar čovek i izvanredan fotograf, bio i skroman. A tih, gotovo neprimetan i donekle hrabar, o čemu je na najlepši način posvedočila njegova izložba o kafanama priređena pre dve godine u Univerzitetskoj biblioteci.

U ULUPUDS-u, esnafskom udruženju koje okuplja istaknute pregaoce njegovog umetničkog zanata, svakako imaju podatke o svim izložbama koje je priredio i nagradama koje je polučio. A bilo ih je onoliko, ni sam im nije znao broj.

Otišao je tiho, a na pod novinarskih dnevnih boravaka proliveno je bezbroj kafanskih suza. Neko je, ophrvan tugom, izustio da bi zbog Željka i njemu sličnih možda trebalo verovati da Raj zaista postoji, valjda s nadom da ćemo se jednog dana u njemu ponovo okupiti za istim stolom?