Cena koju plaćamo je nerazumno visoka

Dijagnozu tekućeg vremena, u kojem ćemo teško sklopiti mozaik u koju će svi verovati, najpribližnije opisuje metafora rimskog pesnika Juvenala s početka drugog veka: „Panem et circenses” ( Hleba i cirkusa ili igara). U vremenu umiranja i masovnog stradanja u našoj sredini  usled kovida 19, a koje se graniči sa tragedijom epskih razmera, masovna okupljanja građana sa različitim sadržajima i ciljevima (proslave, svadbe, ispraćaji u vojsku, koncerti, festivali, sportski susreti, partijska okupljanja, roštiljijade i ostale jade itd.) su neraskidivi deo naše svakodnevice i razbibrige. Manji broj građana, na drugoj strani, samo su nemi saučesnici izneveravanja zdrave pameti, negiranja naučnih istina i neprimenjivanja postojećih zakona i (skromnih) odluka Kriznog štaba ( KŠ).

Odavno je poznata suština i hronologija pandemija sa novootkrivenim infektivnim agensom. Naime, ona se ne može sprečiti, ali savremena nauka nudi niz protivepidemijskih mera koje mogu redukovati njen intenzitet i trajanje. Suština se svodi na smanjenje novozaraženih u jedinici vremena, i sledstveno tome smanjenje smrtnih ishoda i posledičnih stanja sa ozbiljnim kardiovaskularnim, plućnim, mentalnim i drugim poremećajima hroničnog toka. Takođe, efikasne protivepidemijske mere omogućavaju zdravstvenom sistemu i zdravstvenim radnicima da pruže blagovremenu dijagnostiku i lečenje nekovid bolesnika. Nažalost, ove jednostavne stručne istine se gotovo ne primenjuju i zato smo zbog kovida 19 već izgubili jedan grad srednje veličine od 25.000 stanovnika, a broj preminulih zbog posledičnih stanja kovida 19 ili preminulih od nekovid oboljenja biće sagledan tokom narednih godina. Prema tome, mi nismo samo žrtve pandemije, već i njeni uzročnici i saučesnici. Ovoj tekućoj svojevrsnoj autodestrukciji kumovali su i naše neznanje, neodgovornost, neprimenjivanje postojećih zakona, neverovanje, nepoverenje, zablude, samoviđenje i samoobmane, sveprisutna politizacija i gotovo odnegovana strast za podelama.

Glavni problem, ipak, vidim u KŠ, čudnoj mešavini nauke i politike, a koji nije imao svoje utemeljenje u Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti Republike Srbije. Njegove odluke su tokom prošle godine bile proizvod kompromisa struke (nauke) i političara, a danas su njegove odluke ogoljena politika sa nipodaštavanjem struke i nauke. Pri tome, svima je jasno da bi u Srbiji vladala milozvučna tišina kada bi političari govorili samo ono što provereno znaju o kovidu 19. Iskreno, očekivano je da političari nemaju znanje o kovidu 19, nemaju ni mnogi lekari, ali je neprihvatljivo da političari kao agresivne neznalice nameću „stručne” stavove i odluke medicinskim ekspertima iz KŠ. Na taj način, između ostalog, dezavuišu znanje i iskustvo tih lekara, a promovišu intelektualni hoštapleraj i šarlatantstvo. Takođe, neprihvatljivo je da lekari iz KŠ doživljavaju svoje ćutanje i neborbenost kao mudrost i da svakodnevno postaju „heroji” propuštenih prilika. Krajnji proizvod ovog diletantizma i političkih marifetluka biće enorman broj novoobolelih i preminulih od kovida 19, neefikasan i nebezbedan zdravstveni sistem za bolesnike sa ostalim kliničkim entitetima, fizičko i mentalno propadanje zdravstvenih radnika u kovid sistemu itd.

Suštinsko pitanje je koju smo cenu, kao društvo, spremni da platimo? Dosadašnje iskustvo jasno govori da smo platili nerazumno visoku cenu i da smo mogli da prođemo sa mnogo manje gubitaka da je bilo više struke (nauke), a manje politike. Stručno je netačan stav premijerke da „moramo da shvatimo da je za ovu situaciju rešenje samo vakcinacija”. Za ovu situaciju presudne su blagovremene, promišljene i selektivne protivepidemijske mere koje će premostiti vreme, izraženo u mesecima, do obuhvata stanovništva vakcinacijom od 85 do 90 odsto. Kako komentarisati njen stav „Ne verujem u mere, rekla sam to medicinskom delu KŠ i ne slažemo se. Moja je odgovornost”, nego kao neznanje, neodgovornost i osionost. Prosto je nemoguće komentarisati i njen stav, na koji su zanemeli i članovi KŠ: „Restriktivne mere bi usporile vakcinaciju”. Iskustva iz nekih zemalja Evrope govore suprotno.

Ukoliko želimo da izađemo iz ove pandemije i vremena umiranja, neophodna su radikalna preumljenja. Umesto praznoslovlja treba se vratiti u okvire nauke i pozitivnih iskustava drugih zemalja, a što bi trebalo da artikuliše republička stručna komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti koju čine eksperti iz oblasti infektologije, pedijatrije, mikrobiologije, imunologije i epidemiologije sa stručnom i logističkom podrškom Instituta za javno zdravlje Republike Srbije. Pri donošenju stručnih odluka iskoristiti  (odlična) rešenja koja pružaju Zakon o zdravstvenoj zaštiti RS, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Pravilnik o imunizaciji. U predlaganja, realizaciju i evaluaciju protivepidemijskih mera, kao i u edukaciju stanovništva i zdravstvenih radnika, treba odmah uključiti centre za promociju zdravlja Instituta za javno zdravlje, Zdravstveni savet Srbije, Srpsko lekarsko društvo, Lekarsku komoru, Odbor za zdravlje Narodne skupštine, katedre medicinskih fakulteta itd. Sve sledbenike relativizacije ili alternativnih činjenica, koji sa razlogom ili bez razloga opovrgavaju tekuće doktrinarne stavove, treba ohrabriti i omogućiti da svoje istine iznesu na stručnim sastancima SLD ili LKS. Program i sadržaj edukacije stanovništva zahteva šire razmatranje, kao i značajna uloga sredstava javnog informisanja posebno u razvijanju društva empatije i tolerancije. Samodovoljnost pojedinaca nije dovoljna! Od značajne koristi bile bi afirmativne ali nenametljive poruke javnih ličnosti, crkvenih velikodostojnika, partijskih lidera, lekara iz kovid sistema itd.

Alternativa ovim predlozima, koje treba dopuniti, razraditi i, zašto ne, korigovati, je višemesečni deklarativni stav KŠ: vakcinacija će rešiti sve probleme. Naravno, s tim stavom biće zadovoljni gotovo svi glasači, ali njihov broj do proleća, nažalost, biće značajno smanjen.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista