Цена коју плаћамо је неразумно висока

Дијагнозу текућег времена, у којем ћемо тешко склопити мозаик у коју ће сви веровати, најприближније описује метафора римског песника Јувенала с почетка другог века: „Panem et circenses” ( Хлеба и циркуса или игара). У времену умирања и масовног страдања у нашој средини  услед ковида 19, а које се граничи са трагедијом епских размера, масовна окупљања грађана са различитим садржајима и циљевима (прославе, свадбе, испраћаји у војску, концерти, фестивали, спортски сусрети, партијска окупљања, роштиљијаде и остале јаде итд.) су нераскидиви део наше свакодневице и разбибриге. Мањи број грађана, на другој страни, само су неми саучесници изневеравања здраве памети, негирања научних истина и непримењивања постојећих закона и (скромних) одлука Кризног штаба ( КШ).

Одавно је позната суштина и хронологија пандемија са новооткривеним инфективним агенсом. Наиме, она се не може спречити, али савремена наука нуди низ противепидемијских мера које могу редуковати њен интензитет и трајање. Суштина се своди на смањење новозаражених у јединици времена, и следствено томе смањење смртних исхода и последичних стања са озбиљним кардиоваскуларним, плућним, менталним и другим поремећајима хроничног тока. Такође, ефикасне противепидемијске мере омогућавају здравственом систему и здравственим радницима да пруже благовремену дијагностику и лечење нековид болесника. Нажалост, ове једноставне стручне истине се готово не примењују и зато смо због ковида 19 већ изгубили један град средње величине од 25.000 становника, а број преминулих због последичних стања ковида 19 или преминулих од нековид обољења биће сагледан током наредних година. Према томе, ми нисмо само жртве пандемије, већ и њени узрочници и саучесници. Овој текућој својеврсној аутодеструкцији кумовали су и наше незнање, неодговорност, непримењивање постојећих закона, неверовање, неповерење, заблуде, самовиђење и самообмане, свеприсутна политизација и готово однегована страст за поделама.

Главни проблем, ипак, видим у КШ, чудној мешавини науке и политике, а који није имао своје утемељење у Закону о заштити становништва од заразних болести Републике Србије. Његове одлуке су током прошле године биле производ компромиса струке (науке) и политичара, а данас су његове одлуке огољена политика са ниподаштавањем струке и науке. При томе, свима је јасно да би у Србији владала милозвучна тишина када би политичари говорили само оно што проверено знају о ковиду 19. Искрено, очекивано је да политичари немају знање о ковиду 19, немају ни многи лекари, али је неприхватљиво да политичари као агресивне незналице намећу „стручне” ставове и одлуке медицинским експертима из КШ. На тај начин, између осталог, дезавуишу знање и искуство тих лекара, а промовишу интелектуални хоштаплерај и шарлатантство. Такође, неприхватљиво је да лекари из КШ доживљавају своје ћутање и неборбеност као мудрост и да свакодневно постају „хероји” пропуштених прилика. Крајњи производ овог дилетантизма и политичких марифетлука биће енорман број новооболелих и преминулих од ковида 19, неефикасан и небезбедан здравствени систем за болеснике са осталим клиничким ентитетима, физичко и ментално пропадање здравствених радника у ковид систему итд.

Суштинско питање је коју смо цену, као друштво, спремни да платимо? Досадашње искуство јасно говори да смо платили неразумно високу цену и да смо могли да прођемо са много мање губитака да је било више струке (науке), а мање политике. Стручно је нетачан став премијерке да „морамо да схватимо да је за ову ситуацију решење само вакцинација”. За ову ситуацију пресудне су благовремене, промишљене и селективне противепидемијске мере које ће премостити време, изражено у месецима, до обухвата становништва вакцинацијом од 85 до 90 одсто. Како коментарисати њен став „Не верујем у мере, рекла сам то медицинском делу КШ и не слажемо се. Моја је одговорност”, него као незнање, неодговорност и осионост. Просто је немогуће коментарисати и њен став, на који су занемели и чланови КШ: „Рестриктивне мере би успориле вакцинацију”. Искуства из неких земаља Европе говоре супротно.

Уколико желимо да изађемо из ове пандемије и времена умирања, неопходна су радикална преумљења. Уместо празнословља треба се вратити у оквире науке и позитивних искустава других земаља, а што би требало да артикулише републичка стручна комисија за заштиту становништва од заразних болести коју чине експерти из области инфектологије, педијатрије, микробиологије, имунологије и епидемиологије са стручном и логистичком подршком Института за јавно здравље Републике Србије. При доношењу стручних одлука искористити  (одлична) решења која пружају Закон о здравственој заштити РС, Закон о заштити становништва од заразних болести и Правилник о имунизацији. У предлагања, реализацију и евалуацију противепидемијских мера, као и у едукацију становништва и здравствених радника, треба одмах укључити центре за промоцију здравља Института за јавно здравље, Здравствени савет Србије, Српско лекарско друштво, Лекарску комору, Одбор за здравље Народне скупштине, катедре медицинских факултета итд. Све следбенике релативизације или алтернативних чињеница, који са разлогом или без разлога оповргавају текуће доктринарне ставове, треба охрабрити и омогућити да своје истине изнесу на стручним састанцима СЛД или ЛКС. Програм и садржај едукације становништва захтева шире разматрање, као и значајна улога средстава јавног информисања посебно у развијању друштва емпатије и толеранције. Самодовољност појединаца није довољна! Од значајне користи биле би афирмативне али ненаметљиве поруке јавних личности, црквених великодостојника, партијских лидера, лекара из ковид система итд.

Алтернатива овим предлозима, које треба допунити, разрадити и, зашто не, кориговати, је вишемесечни декларативни став КШ: вакцинација ће решити све проблеме. Наравно, с тим ставом биће задовољни готово сви гласачи, али њихов број до пролећа, нажалост, биће значајно смањен.

Редовни професор Медицинског факултета у Београду, у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa