Jedini put da se očuva mir na Balkanu

Kome je bilo potrebno porušeno, u crno zavijeno i otuđeno Kosovo i Metohija? Svet je gledao kako se čovekoliko biće penje na crkvu da bi joj krst sa kupole odlomilo i bacilo na zemlju, dok mu ushićeni srodnici kricima odobravaju zlodelo. Svet je to video i ćutanjem odobrio. Jedini krivac je ostao civilizovani graditelj koji je krst postavio na vrh crkvene kupole, da bi sva razumna bića približio božjoj promisli ka očuvanju zajedničkog života na zemlji. Svi verski hramovi, odvojeni od dnevne politike, tom jedinom cilju i služe, bilo koje vere da su.

Ko je slep kod očiju gledao kako čovekolika bića vatrom potpališe vekovne ikone i zidne slike Bogorodice Ljeviške, kosovskometohijsku civilizaciju, duhovni život Kosmeta? Hiljade ih je zatim, u tom istom danu, krenulo u hordama, rušilo, lomilo, razbijalo i palilo sve na šta su im vođe prstom pokazale. Tog istog dana, da ne pominjemo decenije pre njega, izginu mnoštvo mirnih ljudi koji se u nevolji nađoše na putu podivljalih rušilaca i ubica, a imena im i danas znaju samo rodbina i prijatelji. I sve se to zbi izmišljenim povodom, koji je nekome bio potreban da bi se zlo desilo, i to pred očima brojnih „mirovnozaštitničkih” međunarodnih snaga, koje to prećutaše, ne sprečiše. Da zlo bude veće, istrajava i Zapad u zahtevima i pritiscima da se ceo Kosmet, bez ostatka, prihvati kao nova, suverena, dvojna država albanskog naroda. I to traje već 20 godina.

Ostvarenje „države Kosovo”, kakvu ciljaju Albanci, a zdušno podržava Zapad, nema realnih izgleda, zato što je pitanje Kosmeta plebiscitarnog karaktera. Ne postoji vlast u Srbiji koja će dobiti saglasnost srpskog naroda na otuđenje Kosmeta i to sa svim kulturno-istorijskim i civilizacijskim tekovinama i bogatstvima koja pripadaju srpskom narodu. Svaki pokušaj da se to nasiljem ostvari pre ili kasnije vodi u rat. Ovo tim pre što je demografska karta Kosmeta nasiljem promenjena progonom Srba, uz vojno-tehničku i logističku podršku stranih sila. Ako je oružani sukob na Kosmetu završen iznuđenim Kumanovskim „sporazumom”, jedina njegova praktična vrednost je mogućnost za mirno postizanje dogovora o svim spornim pitanjima, a ne novi rat, makar se vratili na pređašnje stanje – početak pregovora – ali uz poštovanje i sprovođenje dogovorenog.

Postoji granica tolerancije ispod koje Srbija ne može da siđe, a to je granica gaženja ljudskog dostojanstva. Istorijski je potvrđeno da je ta granica tolerancije pucala 1389, 1914, 1941. i 1999. godine, izuzetno tragično po Srbiju, ali i po agresore, kada više nije bilo drugog izbora, sem fizičke odbrane. Kome je u interesu da se to ponovi, kada su ishodi svih tih ratova bili svestrano pogubni? Nema dobitnika.

Posle zlih ishoda ratova u Iraku, Libiji, Siriji, Avganistanu, svega što se desilo i dešava Srbiji sa Kosmetom, s pravom se očekuje evroatlantsko iskreno pokajanje za počinjene zločine srpskom, albanskom i ostalim narodima u Srbiji podrškom teroristima i bombardovanjem njene teritorije iz vazduha 78 dana. Pokajanje se ogleda u prekidu mentorske podrške nasilju, promovisanju mirnog rešenja, uz odgovorno sprovođenje dogovorenog i ostvarenje svih zagarantovanih ljudskih prava u okvirima teritorijalno priznatih država u UN. To je jedini put da se očuva mir na Balkanu, koji je, da se ne zaboravi, jedna od kolevki evropskih civilizacija – nažalost okrnjena brojnim ratnim pohodima sa svih strana sveta.

Srbija sa Kosmetom je poslednja evro-američka krvlju obojena mrlja na Balkanu, kojom je „krunisan” 20. vek. Ponovno zveckanje oružjem deluje kao rastočeni razum.

Miodrag Srbljak,
Kraljevo