Uz očevo uzglavlje

Nekada se u ovo vreme u mom zavičaju bralo grožđe i cedilo slatko vino. Iz dužnosti i nužde, i ove jeseni sam se osvedočio, da nema više ni berbe, ni klaparanja muljača, ni zujanja pčela oko šećernih grozdova, ni radosti, ni pesme, ni vinograda – jer su ih seljaci pokrčili ili zapustili. Više od mesec dana proveo sam na selu jer je starina od mog oca u svojih devedeset leta, sve do početka oktobra bio na klackalici života i smrti. Bdio sam pored njegovog kreveta i vukao ga na ovu stranu. Da ostane sa nama još neki dan, mesec ili godinu – ako Bog da. Kad je bio u javi sastavljao sam njegove pokidane misli, a kad bi usnio nemo sam ostajao zagledan u njegovo lice i pramenove sede, kao povesma bele kose. Spuštao sam dlan na očevo vrelo čelo, osluškivao njegove sipljive izdahe, skidao mu vatru, masirao ga ljutom komovicom, brijao, prao i radio sve ono što je on radio meni kad sam sa manje od tri kila zakmečao na njegovom dlanu i na nedrima majke.

Pedesetih godina prošlog veka kada sam rođen, muško dete u bešeku i dve krave u štali koje daju mleka i prežu se u jaram – u svakoj seoskoj porodici u Srbiji bile su dve najvažnije tačke opstanka, trajanja i budućnosti. Moj otac nije imao dve krave – imao je jednu. Kad je hteo da zaprežnim kolima dovuče nešto sa njive, morao je drugu da zajmi po selu. Srećom, tada je imao gde – danas ne bi. Danas nema ni krava, ni teladi, ni ovaca, ni konja – čak ni pileži. Kad sam pre nekoliko godina odveo na selo moja dva unuka, morao sam sa kraja na kraj dobro da protabanam, da bi im pokazao živu kozu, jare, šotku ili gusku… Umesto da u svanuće požure u štale i obore, da nahrane i napoje stoku – seljaci čim se razdani žure u prodavnicu, staju u red i čekaju vekne hleba koje obavezno stavljaju pod mišku. Kupuju mleko, sir, čak i jaja, mesni narezak, šećer u kocke, malo kafe i po neku sardinu – kad je post…I većina se molećivo upisuje u svesku za poček – jer će para biti kad dođe minorna seljačka penzija ko je uplaćivao, a možda i pre, ako Vučić da nešto ekstra…

Nažalost, to je srpsko selo danas.

Snažan pik bolesti oborio je mog oca u krevet, a blizina nadolazeće smrti – zlokobno je najavljena padom u kupatilu. Krte staračke noge izdale su ga kao da su od stakla, tresnuo je glavom o lavabo i pao u lokvu krvi. Maćeha sa deset godina manje od njegovih i oba veštačka kuka u preponama – nije mogla da ga podigne. Koga da zove? Šta da čini – sem da zapomaže? Kao na groblju…U celom zaseoku, u širokom luku levo i desno od moje roditeljske kuće nema čoveka, sposobnog, zdravog, relativno mlađeg, snažnog – da može bolesnog, iznemoglog starog čoveka da podigne, ponese i smesti na postelju? Samo povijene starice koje taje po avlijama i čupaju osušene latice muškatla sa saksija na perdama, i stari iznemogli dedovi, koji sede na hoklicama ispred kapija, pilje u jednu tačku i čekaju namernika ako naiđe, da prozbore koju reč, da popričaju i osete da su živi…

U poslednjem kvartalu prošlog veka, u vreme masovnog napuštanja sela, mladi su odlazili na školovanja u velike gradove i univerzitetske centre i malo ko se vraćao. Roditelji koji su ih ispraćali tada su bili dovoljno vitalni, zdravi i snažni pa su mogli da održe procese i cikluse proizvodnje na njivi, na livadi, u voćnjaku i vinogradu, u štali, u oboru i živinarniku. Što u dubokoj starosti nije bilo moguće… Kada je ponestalo ruku – počelo je rapidno umiranje i propast srpskog sela…U zapećku u kojem se i inače od kraja Drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast pa do danas nalazi, uz potpuni otklon države koja sem sporadičnih politički intoniranih slučajeva, nije imala i nema nikakvu ozbiljnu i dugoročnu strategiju za spas, očuvanje i opstanak života u ruralnim sredinama – eutanazija srpskog sela je surova realnost i nezaustavljiv proces. Na koji moguće planeri ekonomske i evropske budućnosti srpske nacije i računaju – pa zbog toga ništa niti čine, niti preduzimaju. Valjda je to…?

Ljudi u svetu rade u velikim konglomeratima od gradova a žive u selima i malim mestima koja su udaljena od njihovih radnih mesta i po 200 kilometara. Pa svaki dan autoputevima koje i mi danas hvala bogu imamo – putuju na posao, i vraćaju se…A mi? A kod nas? Znam mnoge koji imaju prelepa roditeljska imanja u okolini Smedereva, ili odmah iza Avale, ili ispod Oplenca – koja su zapustili, guta ih korov i palamida dok oni žive u golubarnicima na Konjarniku ili u uđericama u Ostružnici? Ne razumem? I nikada mi neće biti jasno…? Problem je u stomaku, u ekonomiji, u socijalnom i ekonomskom aspektu – ali je verujem veći, dublji, porazniji i fatalniji u glavama Srba. U prekidu kontinuiteta i kulta porodice, tradicije, vere, istorijskog nasleđa, etičkih standarda i normi koje određuju samosvojnost i osobenost svakog naroda – pa i srpskog.

Da li je moralo baš tako? Da li je srpskom selo baš sve to moralo da se desi?

Uvek kada sam kao seljački sin promišljao na ovu bolnu temu koja ne prestaje da me opseda, mrzovoljnici i tragači za dlakom u jajetu su zajedljivo komentarisali „pa, zbog čega ti nisi dao drugačiji primer? Zašto si ti otišao sa sela?” Nikada pa ni sada nemam problem da im unapred odgovorim: Život, profesija i posao kojim se bavim odveli su me tamo gde jesam i gde sam morao da budem. Ali, ja nikada nisam napustio, ni roditeljski dom, ni roditelje, ni livade ni ljude u mom selu i kraju gde sam rođen. Pupčana vrpca koja me spaja sa zavičajem – nikada nije prekinuta. Na porodičnom imanju izgradio sam novu kuću i obnovio gazdinstvo, nisam prodao ni pedalj skromne zemlje koju je moj deda ostavio mom ocu, a on prepisao meni. Čak sam nešto zemlje i kupio, i u odnosu na moje pretke sve sam mnogostruko unapredio… I što je najvažnije – uvek sam bio tu… Baš kao i ovog septembra – uz uzglavlje mog starog oca.

Glumac, scenarista i reditelj