Golgota Miroslava Popovića

LOGORSKA KNjIŽEVNOST
Postoje knjige koje, posle čitanja, mogu da promene život, ili bar način razmišljanja o životu, svetu i državi, kao domu koji bi, bar načelno, trebalo da štiti svoje građane. Takva je i knjiga Miroslava Popovića (1926–1985) „Udri bandu”, zgusnuto sećanje na potpuni golootočki užas koji je doživeo.

Ono što ovu knjigu čini posebnom nije toliko njena dokumentarna vrednost, nego jedan stilski savršeno uobličeni način da se predstavi gotovo neopisivo mučenje. Koje zdrav razum, zdravog čoveka, veoma teško može da prihvati.

I sada, šest decenija posle golootočke golgote Miroslava Popovića, „srpskog Šalamova“, i 20 godina posle prvog objavljivanja u izdanju „Filipa Višnjića”, ova knjiga poziva na čitanje, kao prvo delo koje se, u obliku memoarske proze, bavilo temom Golog otoka. Uz uspomenu o strahotama čudnijim od svake knjige koje je prošao njen autor. 

Stradanje čitave porodice

Istorijat je poznat: pre tačno 60 godina, Socijalistička Federativna Jugoslavija sa Josipom Brozom Titom na čelu ušla je hladni, otvoreni sukob sa Staljinovom Rusijom. Oko 60.000 ljudi, pravih i lažno osuđenih simpatizera Staljina, poslato je u zatvore širom bivše Jugoslavije, a neopisiv zločin koji se tamo odigrao dobio je jezivi zajednički naziv: Goli otok. U mašineriji što melje duh i telo Miroslav Popović je proveo sedam godina. I kao i apsolutna većina drugih, bio je potpuno nevin.

O tome svedoči i njegov prijatelj Dragoslav Mihailović, pisac i brat po golootočkoj muci. 

– Miroslava sam upoznao prilično kasno, mislim da je to bilo 1983. godine, preko rukopisa njegovog romana „Sudbine”. Doneo mi ga je Mileta Šajić, takođe golootočanin – govori Dragoslav Mihailović.

(/slika2)On je, kaže, pokušao da objavi Popovićevu knjigu u Srpskoj književnoj zadruzi i Matici srpskoj, ali oni to nisuželeli. Bilo im je čudno što čovek koji ima 50 godina pokušava da štampa prvi roman. Uspeo je da ubedi čuvenog pisca i njegovog prijatelja Aleksandra Tišmu da napiše recenziju, ali ni to nije pomoglo. Na kraju je rukopis „Sudbina“ dospeo do pesnika Ivana V. Lalića, a jedan beogradski operski pevač, takođe golootočanin, ubedio je ga, prilično oštro, da rukopis bude štampan. Knjiga je izašla posle 15 dana, 1984. godine i ubrzo potom je dobila „Nolitovu” nagradu. Popovićeva spisateljska karijera je počela da teče, kaže Mihailović. Ali biva prekinuta njegovom smrću.

– Miroslav je već imao jedan srčani udar, a drugi je bio koban. Umro je u julu 1985. godine u kancelariji u kojoj je radio, u izdavačkoj kući „Jugoslavijapublik”. Samo, on nije radio u izdavaštvu, bio je šef saobraćajne službe. I družio se sa šoferima, ne sa piscima – priseća se Mihailović.

Pre Popovićeve smrti, Dragoslav Mihailović je pripremao svoje knjige o Golom otoku. Često je u to vreme razgovarao sa Miroslavom. Šetali su se u parku i prisećali se zatvorskih dana. Tada je i saznao da je Popović napisao knjigu o svom golootočkom iskustvu.

– Nije mi se dopao esejistički pristup te knjige, hteo sam sa njim da napravim razgovor za svoju knjigu. On je na to pristao, ali bilo je kasno. Umro je na leto – govori Mihailović. Družeći se Popovićem, čuo je i njegovu tragičnu životnu priču. Uhapšen je, veli Mihailović, kao vojni optuženik i suđeno mu je pred vojnim sudom. Nije imao nikakve veze sa vojskom, niti je govorio protiv države i Tita. Ali jeste njegov zet, vojno lice.

– Njegov zet je bio major, bio je nešto ljut zbog posla i govorio je nešto što režimu nije bilo po volji. Jednoga dana, operativci KOS-a upali su u Popovićev stan i uhapsili njega, zeta i sestru – veli Mihailović.

Kao vojni osuđenik, što je samo po sebi apsurdno, Popović biva poslat u vojni zatvor. Tragedija se samo nadograđuje, opisuje Mihailović. Njegova sestra je imala malo dete, koje je posle hapšenja čuvala baba. Dok je država radila o glavi Popoviću, igrom sudbine uskoro posle njegovog hapšenja strada i njegov mlađi brat, koji se utopio na jednom brodu koji je prevozio putnike preko Save.

„Odbrana mladošću”

– Posle tri godine, Popovićeva majka umire, a jedan advokat uspeva da prosledi molbu za pomilovanje i sestra izlazi iz zatvora da bi brinula o detetu – kaže Mihailović.

Po izlasku iz zatvora, Miroslav Popović završava slavistiku. Jedno vreme je radio kao profesor književnosti u zemunskoj gimnaziji. Oženio se i dobio sina Dušana.

Zlo je pratilo pravednika Popovića od rane mladosti, za nijansu različito od komunističkog. U Zemunu su ustaše, 1941. godine, ubile Miroslavljevog oca, poznatog predratnog advokata. Mihailović kaže da su ga ubili tako što su ga stavili u automobil i vozili kroz Zemun. Otrovali su ga puneći mu nasilno usta strihninom. Zatim su ga izbacili iz kola.

 (/slika3)Dušan Popović, Miroslavljev sin, profesor eksperimentalne fizike na Fizičkom fakultetu u Beogradu, kaže da knjiga njegovog oca „Udri bandu” sigurno nije mogla biti štampana u toku autorovog života. Ona se prvi put u delovima pojavila u obliku feljtona u NIN-u, koji je objavio Milo Gligorijević.

– U to vreme je došlo do pada Berlinskog zida, i Čaušeskuovog režima, svet se otvarao, pa se pojavio i prostor za knjigu mog oca – objašnjava Popović.

On se priseća da mu je otac pričao kako je izgledala njegova „odbrana” na vojnom sudu. Ona se sastojala u tome da advokat, verovatno svestan da je branjenik već osuđen, kaže „uzmite u obzir da je moj klijent mlad čovek”.

– Moj otac nije previše govorio o Golom otoku, nije hteo da izaziva napetost u kući. Jednostavno, nije bio ostrašćen čovek. Naravno, nikada nije hteo da postane član partije, iako mu je to nuđeno, kada se posle zatvora zaposlio – kaže Popović.

Uskoro posle objavljivanja usledila je i promocija, zajedno sa knjigom Mihajla Simića. Vida Ognjenović je, veli Popović, nedugo posle objavljivanja, 1988, dramatizovala Popovićevu knjigu i otpočela probe za predstavu u „Zvezdara teatru”, ali je to naglo obustavljeno.

– Čak smo sa „Avala filmom” potpisali ugovor za snimanje filma, međutim do toga nikada nije došlo – govori Popović.

Dušan Popović je imao 18 godina kada mu je umro otac. Majka Anica je preminula 2005. godine. „Udri bandu” je na francuski prevela supruga Danila Kiša Paskal Delpeš. Trebalo je da delo bude prevedeno na češki. Pre šest meseci je prevedeno na bugarski.

Dušan Popović nije podneo zahtev za rehabilitaciju svog oca, jer smatra da to Miroslavu Popoviću ne bi puno značilo. 

Autentičan srpski proizvod

Miroslav Popović je iza sebe ostavio još i rukopise od kojih je nastala knjiga „Tvrdo nebo”, koje je uredio Dragoslav Mihailović, i zbirku radio-drama „Nevesela priča”. „Gutenbergova galaksija” je u četiri toma u toku 1997. godine štampala Popovićeva sabrana dela.

Ogorčenost zbog ljudskog zla mnoge bi naterala da napišu knjige prepune žaoka. Popović je čak i u svojim golootočkim sećanjima pokušao da ga razume, pa čak i donekle amnestira svoje mučitelje. Jedan od njegovih zaključaka je i taj da je Goli otok bio jedinstven po sistemu. Autentično naš proizvod, jedinstveni produkt ovog podneblja i karaktera: jedino su u njemu, za razliku od bilo kog drugog političkog zatvora na svetu, zatvorenici ujedno bili i sveti mučenici i sadistički mučitelji. I uprkos svemu, Popović je uspeo da napiše i „Sudbine”, roman u kojem, kako beleži Dragoslav Mihailović, „živi toliko dobrih ljudi”.    

-----------------------------------------------------------

Srce bi moralo biti zaustavljivo  

Popovićeva knjiga „Udri bandu“ podeljena je na pet delova, „Sastav”, „Olovka i njene posledice”, „Gonjenje”, „Linč” i „Bolesti”. Autor je podelio knjigu na fenomene koji su obeležili stradanje golootočkih zatvorenika. Kroz realne, a na trenutke i nadrealne, opise zlodela, Popović provlači i svoja razmišljanja o Jugoslaviji i njenim građanima. Evo nekih odlomaka iz ove potresne knjige.  

„Onda, ko su bili ibeovci, informbirovci, ti antinarodni elementi, ti čirevi na telu naroda, ti izdajnici svega i svačega, ti... i tako dalje? Na to pitanje najtačniji je odgovor niko i svi. Svi komunisti, razume se. S tim što su neki bili hapšeni, a neki su hapsili... Dakle svaki komunista mogao je biti informbirovac. To je suština te ideologije. I – tačka.”

„U socijalizmu čovek koji je jednom osuđen kao politički krivac može samo izaći iz zatvora. Na slobodu – ne.”

„Srbi i Crnogorci su apsolutno brojčano nadmašili ostale nacionalnosti... Oni su tako ubedljivo vodili i na drugoj strani – među ključodršcima. To je narod (ipak jedan narod po 95 odsto obeležja), koji voli politički da se opredeljuje.”

„Stvar stoji drugačije: srbo-crnogorski narod je ukorenjen u rusofilstvo, a ne ono u njega... mali narodi su uvek – filni. Po tome i jesu mali. Bilo je kod raznih naroda Jugoslavije i austrofilstva, i anglofilstva, i germanofilstva, vengerofilstva čak.”

Među opisima užasa su i sećanja na čudesne sekunde ljudske dobrote. Kao što je slučaj sa deset poklonjenih cigareta od izvesnog čika Rake.

Na pijedestal mučenja Popović stavlja takozvano „gonjenje”, za koje se koristila sprava „tragač”.

To je bila, praktično, veća daska sa drškama koja je na Golom otoku i Svetom Grguru služila za prenošenje kamenja. Bestijalna genijalnost ove sprave leži u jednostavnoj činjenici da su drške na prednjem delu „tragača” za oko 15 centimetara kraće od zadnjih drški. Zatvorenik koji se još nije popravio, zvani „banda”, drži kraći deo i juri napred, pod nezamislivim teretom, što ovo mučenje čini gotovo neopisivim i jedinstvenim. 

 Po Popoviću, gonjenje je bilo gore i od gušenja vodom, i od šamara od kojih pucaju bubne opne i od udaraca lenjirom po cevanicama.

„Tada su mi se po glavi uveliko vrtele misli o samoubistvu. Pa i ne misao, već slika... Neka hala sa gredama umesto tavanice. Sumračna. Omča visi...” 

Popović se priseća da je posle jedne sulude petodnevne ture gonjenja doživeo parapsihološko iskustvo. Duša mu je na trenutak pobegla iz skoro uništenog tela: „Gledao sam sebe sa visine od, recimo, tri metra iznad tla... nisam halucinirao, zaista sam video... I bio potpuno vedar i miran...”

Popović posebnu pažnju posvećuje revidircima. Među njima je bilo rođenih sadista, ali, paradoksalno, Popović primećuje da su ljudi sa savešću bili opasniji po „bandu”. U sukobu sa samim sobom, postajali su bezumni mučitelji.

„U njemu (gonjenju), čovek uzima aktivnog učešća u vlastitom mučenju. On nosi, on tovari, on trči. Tu leži genijalna čudovišnost gonjenja.”

U odeljku „Linč” Popović opisuje prolazak Stevana Jakšića, boksera, predratnog prvaka Jugoslavije u srednjoj kategoriji, kroz stroj zatvorenika. I kako ga je smrvio prolazak kroz špalir.

„Jedna duga nit sline otegla se iz nevidljivog lica i klatila levo-desno. Video sam takvu kod premorenog vola. Samo, ova je bila crvena.”

I užasno ubistvo Vlastimira Petrovića, u stroju smrti na Svetom Grguru, 1951. godine. Opis linčovanja ovog čoveka, koga Popović opisuje kao „preraslog plišanog medu sa plavim očima”, zaista skamenjuje čitaoca.   

Popović pravi i spisak bolesti koje su mučile zatvorenike. Pelagra, distrofija, trovanje hranom i dizenterija, zatim hepatitis. I opisuje jedan san zatvorenika – kako dobiti spasonosnu tuberkulozu...

U jednoj od poslednjih rečenica knjige, Popović zaključuje: „Strašno je ne moći umreti kad hoćeš... Srce bi moralo biti zaustavljivo. Potčinjeno volji.”

-----------------------------------------------------------

Strujni udar od čitanja

Pisac Milovan Danojlić zabeležio je u jednom svom eseju da svake godine dan-dva ponovo iščitava „Udri bandu“ da bi ustvrdio kako se „rađa pravi pisac“: „Popović opisuje kako se telo Vlaste Petrovića, pred nailaskom nasilne smrti, celo nakostrešilo. Napelo se, i nije izdržalo. Drukčije je kad se duh nakostreši; tada iz čoveka pokuljaju neslućene zalihe, tada se pokaže da možemo i ono što ne možemo. Književnost živi od te nakostrešenosti, obnavlja se u njoj. I to je onaj strujni udar koji osetim kad god otvorim ’Udri bandu’“, zaključuje Danojlić.