Misica i orlušine

Valentina Petrović nije potpisala Kumanovski sporazum, nije bila gošća u Prištini kada je samoproglašena nezavisnost Kosova, nije slala stupidno pitanje Međunarodnom sudu pravde, ne čeka osam godina da prištinske institucije poštuju Briselski sporazum i da se formira Zajednica srpskih opština. Koliko mi je poznato, ne šalje specijalne jedinice Rosu na kosovski sever. Zašto onda dvadesetjednogodišnja devojka prolazi kroz medijskog toplog zeca i zbog čega se na stubu srama našla još jedna „prokleta Jerina” sa lentom, na kojoj će sve sam srpski alfa mužjak do mužjaka istresati svoje nagomilane frustracije?

Devojka ima 21 godinu, misica je, na „Instagramu” pozira golišava i insistira da morate biti malo i plavuša, što u mačističkom svetu, dakle onima koji su učinili sve prethodno nabrojano, asocira u najmanju ruku na – lakomislenost. Da ne kažem glupost. Na nekakvom takmičenju za mis sveta, a ima ih toliko, da nemate pojma koje takmičenje je pravo, a koje tek sajam mladog i lepog ženskog mesa, Valentina je pozirala koketno, rukama pokazujući dvoglavog orla, simbol velike Albanije, zajedno s misicama sa Kosova, Albanije i Crne Gore. I tabloidi su je raščerečili kao da je priznala Kosovo. Gotovo je, nema nazad, mlada Čačanka srušila je čitav pregovarački proces, viševekovnu bitku za svetu srpsku zemlju. Mora da joj je Vuk Branković daleki predak.

Ali ko od nas, od mene koji ovo pišem i od vas koji ovo čitate, nije ispao više puta glup? Molim da, dok odmahujete glavom, kao da ste Njutni, ne držite šipak iza leđa. Valentina se vadi da su je koleginice navukle, posle je valjda došlo do devojačke solidarnosti, pa su zajedno pokazivale tri prsta. Zar se ionako ne zalažu za mir u svetu?

Zato ostavimo devojku na miru, neka sama izvuče pouke i razmisli kakve sve posledice može da izazove težnja da svaki svoj trenutak ovekoveči na „Instagramu”, oltaru paralelne stvarnosti – one virtuelne, koja plovi internetom i one stvarne koja se odslikava u ovozemaljskom svetu.

U oba univerzuma gomila bi da je rastrgne, osudi i ismeje, sve istovremeno, kao idealnu žrtvu: mlada, lepa i još plavuša koja je izdala Srbiju, kao da u ovoj zemlji ne postoje daleko krupniji problemi. Sve kvazipatriota do kvazipatriote, koračaju u istom stroju. Takvi sigurno nisu bili na Košarama.

Šta je, međutim, mnogo važnije i šta može da nauči Valentina, ostale i ostali? U želji da koketira sa svojim brojnim pratiocima, ona je zaboravila da ne vidi dalje od tog trenutka i stoga se pokazalo da su one slične njoj, koje sanjaju instant slavu, često slepe na posledice koje može da izazove njihov sprint ka uspehu i novcu. Mlade generacije neće se voditi onom dubljom, zrelijom, skoro transcendentalnom razumnošću koja ne želi da se dopadne ovom trenutku, a da ne shvati refleksivno značenje sopstvenih činjenja. Hoću da kažem kako sumnjam da je Valentina čitala Džejn Ostin i pronikla kako su upravo žene te koje su razumne i gospodare detaljima, za razliku od muškaraca.

Mogli bi reći da postoje tri teorije za eventualno objašnjenje njene uloge u predstavi simuliranja bliskosti. Prva je čisto ženska teorija dopadanja. Nekoliko znatiželjnih pogleda i ushićenja zbog hrabrosti estetičkog kiča može biti nadopuna svakom osećaju nesigurnosti i neispunjene emitovane traženosti, koja tako godi liričnosti ženskog srca.

Druga teorija bi mogla biti čisto muška. Možda sav taj nevažni i sporadični performans upriličen za publiku domaćina i donese neku korist i profitno ojača njenu slabašnu ulogu u rimejku savremenog „Tartifa”.

Treća teorija mogla bi biti teorija incidenta, odbijanja da pokvarite sklad naručenog zajedništva u osporavanju sopstvenog identiteta. To već deluje etički, socijalno i psihološki alarmantno, ne zbog Valentine, njoj ćemo naravno oprostiti, već zbog njene generacije i nas matoraca. Evo zašto.

Zaista, da li Srbi ili Srpkinje, svejedno je, treba da poput domaćeg ljubimca izigravaju iznuđenu poslušnost koju će pokušati da što pre zaborave ili opravdaju alibijem akutne mentalne blokade? To jest pitanja – gde mi je bila pamet. To je suviše krupno pitanje za tako nepripremljenu učesnicu u tuđoj predstavi sa sopstvenim simbolizmom statiste.

Ipak, ovo su nove generacije „globalističkog čoveka” koji to postaje čim zaboravi ko je, a uspeva u hijerarhiji istog sveta svakim mazohističkim nihilizmom, odnosno samoponižavanjem ili samoponištavanjem. Za to vreme njen otac na kućnom pragu brani tradicionalne vrline svoga naroda. Eno ga, čovek viče na sav glas da je četnik, da slavi slavu, da ima ikone i ide u crkvu.

Naravno, otac će oprostiti svojoj ljubimici. Ne zna šta joj je bilo. Da je nisu u duhu magijskih verovanja učinili prinudno poslušnom? Srbija će ubrzo zaboraviti na još jedan pojedinačan slučaj iskazivanja otpora sopstvenom dostojanstvu, ali ono što će ostati kao pitanje za one umnije, biće obično i tako jednostavno pitanje: „Ko to krade našu decu, pored nas živih?”

Dakle, mi stariji smo krivi, nije ona. Naš sistem obrazovanja i vaspitanja je omanuo. Manji je problem to što je devojka ukrstila ruke ili kasnije podigla tri prsta. Sada treba da uradi samo jednu stvar, da stavi prst na čelo i prestane da se izvinjava orlušinama koje obleću nad njom!