Najčuveniji crep bokeljske istorije

Zaboravljena u turobnoj stvarnosti večnih podela levitira Boka kotorska. Između geografije, topografije, agresivnih geostrategija i nametnutih kulturnih obrazaca. Verovatno mnogo izraženije od drugih krajeva, prirodne lepote nameću ritam života, a domaćima i izvanjcima („furešti” u bokeljologiji) životni stil diktiraju obrisi zaliva. Filozofija postojanja i opstanka na bokeljskim obalama i u vreme opšteg korona ludila, neoliberalne koncepcije i sveopšte otuđenosti globalnog sela samo se donekle promenila u ovom delu Mediterana. Iako se u novo vreme u Herceg Novom govori bosanskim naglaskom, u Tivat uplovljavaju jahte poznatih i manje poznatih tajkuna, a kotorska naselja Škaljari i Kavač postadoše poznatija od Eskobarovog Medeljina – glumci su novi, pozornica stara. Ako je za utehu, Peraštani tokom 17. i 18. veka su manje, a Krivošijani za vreme Austrougarske malo više prihodovali od krijumčarenja. Čuveni peraški konte Vicko Bujović tako se, recimo, proslavio manje borbom protiv pirata, a više gusarenjem i trošenjem gradskog novca. Priče o krijumčarskim lancima Krivošijana i švercu duvana ispred nosa austrijskih financa i dan-danas su deo bokeljskog folklora. Nije da nije Boka i u prošlosti imala, današnjim žargonom rečeno, žestoke i preduzimljive momke, samo su tada imali druge titule. Ali ova priča nije o tome.

Dok sam se pre deceniju i po aktivno bavio bokeljologijom iz novinarskog ugla, jedan od mojih tekstova govorio je o sudbini „stare Račice”, zaboravljene fabrike koja je proizvodila nadaleko poznati crep. Jedini preostali artefakt nekadašnje „Prve bokeške glinene industrije”, kako se zvanično zvala stara ciglana, fabrički dimnjak koji je za trećinu skratio veliki zemljotres 1979. godine, postao je nakon crnogorskog referenduma i najezde stranih investitora teret za nove (doduše domaće) zakupce. Dimnjak se nije estetski uklapao u koncept izgradnje nove plaže s restoranom i marinom, pa sam nastojao da na stranicama „Politike” dam skromni doprinos kulturi sećanja i da podsetim na prošlost ove fabrike koja je postala deo kolektivnog sećanja Tivćana, u prvom redu Krtoljana. „Srpska fabrika”, kako su je zvali njeni radnici, osnovana je 1907. godine i radila je do 1948. godine.

Bila je svojevrsna žrtva Titove namere da pomogne u industrijalizaciji tada prijateljsku, Enver Hodžinu Albaniju. Mašine koje su decenijama prerađivale crvenkastu ilovaču iz krtoljskih Solila demontirane su i odvožene do Spuža, odakle je planirano da vozom budu transportovane za Albaniju. Usledila je rezolucija Informbiroa kojoj se priključio Hodža, od posla se odustalo, a mašine su strule i nestale u spuškoj ravnici. Ova prva bokeljska fabrika, po podacima hroničara, godišnje je proizvodila oko četiri miliona komada cigle i crepa, čuvene „francuzice” koja je izvožena po Mediteranu i pokrivala krovove brojnih palata od Đenove, Torina, Milana i Marseja do Tulona i Nice. Pišući o toj temi razgovarao sam sa sada pokojnim Vaskom Kostićem, tivatskim publicistom koji je obilato koristio pisanu zaostavštinu svojih slavnih predaka, svešteničke loze Kostić i strica Laza M. Kostića. Vasko je uvek vukao na krtoljsku stranu i dao mi prilično neprecizne podatke po kojima je početak priče o bokeljskoj glinenoj industriji vezan za 1897. i „inicijativu krtoljskog popa Marka L. Kostića, učitelja Marka D. Lakičevića, Vuka Brinića, tadašnjeg predsednika krtoljske opštine, i njegovog naslednika Joka Dubravčevića, koji su želeli da omasove staru proizvodnju grnčarije na Miholjskoj Prevlaci”.

Nedugo po objavljivanju teksta, zazvonio je telefon u redakciji. Prijatan ženski glas koji je pripadao sekretarici g. Vladana Lazarevića, poznatog kotorskog advokata, pravnog zastupnika mitropolije u vreme starog mitropolita Danila Dajkovića, preneo mi je želju g. Lazarevića da razgovaramo. „Visoko cenim sve što ste u svojim tekstovima i novinarskom izveštavanju učinili za Boku, ali moram vam reći da ste u ovom tekstu naveli pogrešne navode”, rekao mi je ljubazno verovatno poslednji kotorski gospodin, koji je živeo u nekoliko vekova staroj palati svojih predaka i imao poslugu do kraja života. Odgovorio sam u pola rečenice, brzopleto ne dozvoljavajući da završi kritiku do kraja. „Znam. Koliko sam se ogrešio o vašeg pretka Filipa Lazarevića, toliko sam se ogrešio i o moga Mirka Komnenovića”, odgovorio sam u dahu. S druge strane linije osetio sam topao osmeh odobravanja i dobio učtiv poziv da ga obavezno posetim. Još žalim što nisam otišao u posetu Vladanu Lazareviću, koji je, nažalost, u međuvremenu preminuo.

Da iza osnivanja Prve bokeške glinene industrije, kao i brojnih drugih projekata u Boki toga vremena stoje dr Filip Lazarević i Mirko Komnenović, saznao sam od dr Mihaila Miša Runda, unuka Miha Dežulovića, prvog direktora ove fabrike koja je proizvodila najbolju tiglu u Austrougarskoj carevini. Filip i Mirko, uz Jova Milovića i dr Netovića su Mišovog deda, Srbina katolika, doveli iz Dubrovnika i sa njim uspostavili najbliže prijateljske veze. Mirko Komnenović je venčao u risanskoj Crkvi Svetog Petra i Pavla njegovog deda Miha i baku Jovanku, krstio njegovu majku Ljubicu, kojoj je kasnije bio kum venčajući je s njegovim ocem Petrom u manastiru Savina.

Mišo Rundo je danas penzionisani doktor anesteziolog. Čitavu karijeru proveo je u Nemačkoj i jedan je od naših najvećih humanitarnih radnika. Njegovi humanitarni konvoji stizali su u sve krajeve ratom zahvaćene Jugoslavije devedesetih godina. Hodajuća je enciklopedija bokeljske prošlosti s uvek novim i neotkrivenim pričama koje su postale deo više knjiga. Tokom nekoliko poseta njegovoj porodičnoj kući u Risnu poklonio mi je jedan crep koji i dalje čuvam u bašti ispod limuna. Pričao mi je da je pun drveni sanduk takvih istih crepova, koji i na najmanji udar ujednačeno osciliraju kao crkvena zvona, ded Miho odneo brodom do Trsta, a kasnije vozom do Beča. Da je s tim crepom dobio prvu nagradu na carskom sajmu građevinarstva. Car Franjo lično mu je uručio veliku novčanu nagradu za koju je kupio stan u Beču. Mišo priča da je stan deda Miha spasio njegovu porodicu tokom Drugog svetskog rata, koja je ratno vreme provela u Beču.

Mali broj Bokelja danas se seća Filipa, Mirka i Miha. A trebali bi jer je njihov legat mnogo značajniji i veći od ovih redova. Veći i od priče o crvenom crepu koji i danas ponegde pokriva poneku zaboravljenu ruiniranu palatu koju naslednici nisu još prodali stranim bogatašima. Stranci ipak više cene istoriju Boke, dok današnji Bokelji u velikoj većini od istorije najviše cene austrijski katastar.

Predsednik opštine Tivat