Најчувенији цреп бокељске историје

Заборављена у туробној стварности вечних подела левитира Бока которска. Између географије, топографије, агресивних геостратегија и наметнутих културних образаца. Вероватно много израженије од других крајева, природне лепоте намећу ритам живота, а домаћима и извањцима („фурешти” у бокељологији) животни стил диктирају обриси залива. Филозофија постојања и опстанка на бокељским обалама и у време општег корона лудила, неолибералне концепције и свеопште отуђености глобалног села само се донекле променила у овом делу Медитерана. Иако се у ново време у Херцег Новом говори босанским нагласком, у Тиват упловљавају јахте познатих и мање познатих тајкуна, а которска насеља Шкаљари и Кавач постадоше познатија од Ескобаровог Медељина – глумци су нови, позорница стара. Ако је за утеху, Пераштани током 17. и 18. века су мање, а Кривошијани за време Аустроугарске мало више приходовали од кријумчарења. Чувени перашки конте Вицко Бујовић тако се, рецимо, прославио мање борбом против пирата, а више гусарењем и трошењем градског новца. Приче о кријумчарским ланцима Кривошијана и шверцу дувана испред носа аустријских финанца и дан-данас су део бокељског фолклора. Није да није Бока и у прошлости имала, данашњим жаргоном речено, жестоке и предузимљиве момке, само су тада имали друге титуле. Али ова прича није о томе.

Док сам се пре деценију и по активно бавио бокељологијом из новинарског угла, један од мојих текстова говорио је о судбини „старе Рачице”, заборављене фабрике која је производила надалеко познати цреп. Једини преостали артефакт некадашње „Прве бокешке глинене индустрије”, како се званично звала стара циглана, фабрички димњак који је за трећину скратио велики земљотрес 1979. године, постао је након црногорског референдума и најезде страних инвеститора терет за нове (додуше домаће) закупце. Димњак се није естетски уклапао у концепт изградње нове плаже с рестораном и марином, па сам настојао да на страницама „Политике” дам скромни допринос култури сећања и да подсетим на прошлост ове фабрике која је постала део колективног сећања Тивћана, у првом реду Кртољана. „Српска фабрика”, како су је звали њени радници, основана је 1907. године и радила је до 1948. године.

Била је својеврсна жртва Титове намере да помогне у индустријализацији тада пријатељску, Енвер Хоџину Албанију. Машине које су деценијама прерађивале црвенкасту иловачу из кртољских Солила демонтиране су и одвожене до Спужа, одакле је планирано да возом буду транспортоване за Албанију. Уследила је резолуција Информбироа којој се прикључио Хоџа, од посла се одустало, а машине су струле и нестале у спушкој равници. Ова прва бокељска фабрика, по подацима хроничара, годишње је производила око четири милиона комада цигле и црепа, чувене „французице” која је извожена по Медитерану и покривала кровове бројних палата од Ђенове, Торина, Милана и Марсеја до Тулона и Нице. Пишући о тој теми разговарао сам са сада покојним Васком Костићем, тиватским публицистом који је обилато користио писану заоставштину својих славних предака, свештеничке лозе Костић и стрица Лаза М. Костића. Васко је увек вукао на кртољску страну и дао ми прилично непрецизне податке по којима је почетак приче о бокељској глиненој индустрији везан за 1897. и „иницијативу кртољског попа Марка Л. Костића, учитеља Марка Д. Лакичевића, Вука Бринића, тадашњег председника кртољске општине, и његовог наследника Јока Дубравчевића, који су желели да омасове стару производњу грнчарије на Михољској Превлаци”.

Недуго по објављивању текста, зазвонио је телефон у редакцији. Пријатан женски глас који је припадао секретарици г. Владана Лазаревића, познатог которског адвоката, правног заступника митрополије у време старог митрополита Данила Дајковића, пренео ми је жељу г. Лазаревића да разговарамо. „Високо ценим све што сте у својим текстовима и новинарском извештавању учинили за Боку, али морам вам рећи да сте у овом тексту навели погрешне наводе”, рекао ми је љубазно вероватно последњи которски господин, који је живео у неколико векова старој палати својих предака и имао послугу до краја живота. Одговорио сам у пола реченице, брзоплето не дозвољавајући да заврши критику до краја. „Знам. Колико сам се огрешио о вашег претка Филипа Лазаревића, толико сам се огрешио и о мога Мирка Комненовића”, одговорио сам у даху. С друге стране линије осетио сам топао осмех одобравања и добио учтив позив да га обавезно посетим. Још жалим што нисам отишао у посету Владану Лазаревићу, који је, нажалост, у међувремену преминуо.

Да иза оснивања Прве бокешке глинене индустрије, као и бројних других пројеката у Боки тога времена стоје др Филип Лазаревић и Мирко Комненовић, сазнао сам од др Михаила Миша Рунда, унука Миха Дежуловића, првог директора ове фабрике која је производила најбољу тиглу у Аустроугарској царевини. Филип и Мирко, уз Јова Миловића и др Нетовића су Мишовог деда, Србина католика, довели из Дубровника и са њим успоставили најближе пријатељске везе. Мирко Комненовић је венчао у рисанској Цркви Светог Петра и Павла његовог деда Миха и баку Јованку, крстио његову мајку Љубицу, којој је касније био кум венчајући је с његовим оцем Петром у манастиру Савина.

Мишо Рундо је данас пензионисани доктор анестезиолог. Читаву каријеру провео је у Немачкој и један је од наших највећих хуманитарних радника. Његови хуманитарни конвоји стизали су у све крајеве ратом захваћене Југославије деведесетих година. Ходајућа је енциклопедија бокељске прошлости с увек новим и неоткривеним причама које су постале део више књига. Током неколико посета његовој породичној кући у Рисну поклонио ми је један цреп који и даље чувам у башти испод лимуна. Причао ми је да је пун дрвени сандук таквих истих црепова, који и на најмањи удар уједначено осцилирају као црквена звона, дед Михо однео бродом до Трста, а касније возом до Беча. Да је с тим црепом добио прву награду на царском сајму грађевинарства. Цар Фрањо лично му је уручио велику новчану награду за коју је купио стан у Бечу. Мишо прича да је стан деда Миха спасио његову породицу током Другог светског рата, која је ратно време провела у Бечу.

Мали број Бокеља данас се сећа Филипа, Мирка и Миха. А требали би јер је њихов легат много значајнији и већи од ових редова. Већи и од приче о црвеном црепу који и данас понегде покрива понеку заборављену руинирану палату коју наследници нису још продали страним богаташима. Странци ипак више цене историју Боке, док данашњи Бокељи у великој већини од историје највише цене аустријски катастар.

Председник општине Тиват