Oktobarske mere

Konačno su, na kraju meseca, uvedene mere, a počelo se i sa kažnjavanjem ugostitelja. Onaj slučaj s kafićem u Užicu je deo nekih drugih mera, koje nisu nikada ni prestajale. Virus je slobodan preko dana, samo policijski čas za njega važi od 22 sata.

Jedan drugi virus, zvani „đilas” zahvatio je mnoge, od skupštine do tabloida i nacionalnih televizija. Karakteriše ga visoka temperatura i enormno lučenje pljuvačke. Simptomi su se pokazali i na jednom ministru. Onaj Mali, kojeg penzioneri čekaju na televiziji kao ozeblo sunce, postao je veliki i u mojim očima, kada je izveo jednu dramsku minijaturu pred kamerama i mapom Đilasovog zakopanog blaga. Hamletovski je izgovorio: Šokiran sam da neki imaju račune u inostranstvu. Ne trepnuvši i bez Jorikove lobanje u ruci. Doduše, figurativno rečeno, u ruci je bila jedna druga glava.

Sličan virus je napao i opoziciju, a karakterističan je po tome što se razmnožava prostom deobom.

U ovom mesecu su se namnožili i protesti po ulicama i trgovima. Policija nema vremena da se bakće s njima jer lovi sitne dilere droge. One krupnije izbegava da ne bi završila na poligrafu. Što se tiče protesta, policija ima jasno definisan stav iskazan u tri tačke: dozvoljeni su oni protesti koje mi pošaljemo, drugo, oni koji nisu protiv režima, i treće, oni koji su protiv opozicije.

A što se tiče iskopavanja litijuma u Jadru, obećanja su fantastična: padaće im pečene ševe iz letećih automobila. Pare čine da se dešava jedan oksimoron već viđen na Kosovu: dobrovoljno proterivanje. Žitelji Jadra prodaju kuće i imanja i – sele se. U vesternima smo videli kako veliki rančeri proteruju male, kako bi im uzeli zemlju jer nije bilo zakona zapadno od Rio Pekosa. Sada je u pitanju jugozapadno i severoistočno od Rio Tinta. Čak je i Merkelova angelski obišla nemački vekovni kazneni prostor zvani Srbija i poručila: Srbi, opkoljeni ste Evropskom unijom, predajte se. Ali, Srbin se ne predaje, u Jadru već kruži krilatica: Hrani sina, pa šalji na protest, Jadrani se umirit’ ne mogu!

Oktobar je uvek bio mesec velikih nagrada. Ja živim skromno i pošteno, te sam ispod radara našeg patrijarha, Nobelovom komitetu su poznati moji stavovi oko ove nagrade, a Đurić se u Njujorku bakće oko Marine Abramović... Tako je meni dopala samo Nagrada za životno delo na tradicionalnom Satirafestu u „Kolarcu”. Ne znam zašto žiri misli da sam završio?! Pa, ja tek počinjem novi maratonski krug. Pogotovo što sam, posle dve kineske, dobio i treću „Fajzera”.