Utorak, 18.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 30. 10. 2021.

​Savremeni izazovi pravoslavnog misionarenja

Prenaglašavanje, kroz neprestano reklamiranje i medijsko eksponiranje kulta tumanskih svetitelja i tome slične pojave, prete da kult odvoje od celine života crkve
Детаљ из манастира Тумане (Фотографије: Анђелко Васиљевић)

Godina je devedeset i neka. Stoleće dvadeseto. Tri prijatelja – dva ikonopisca i jedan ikonograf – kreću na put. Magistrala ih vodi do manastira Tumane kod Golupca. Tamo će fresko-tehnikom, u vizantijskom stilu, oslikati Crkvu Svetog arhangela Gavrila. Biće to prvi živopis te vrste u Srbiji, posle dugog perioda seko-slikarstva i dominacije barokne i realistične ikonografije. U manastiru ih dočekuje sestrinstvo, sastavljeno mahom od vremešnih, ali vedrih starica. Igumanija Matrona će, tokom naredna dva leta, koliko je trajalo oslikavanje, biti mati ne samo svojim monahinjama već i spomenutim beogradskim umetnicima. Štedljivo sakupljajući novac samo od priloga koji su posetioci manastira ostavljali na celivajućoj ikoni, uspela je da obnovi crkvu i spolja i iznutra. Na njoj – novi bakarni krov, u njoj – „neovizantijski ekces”, kako je, afirmativno, živopis manastira Tumane opisao jedan istoričar umetnosti. Pantokrator, Bogorodica, arhijereji, praznici, svetitelji – svakog jutra sve veći broj žitelja nebeskog carstva dočekuje monahinje koje dolaze na jutarnju službu. Tu je i novi, zidani ikonostas, oslikan ikonama koje, kao i čitav živopis podsećaju na Kurbinovo, Svetu Sofiju, Studenicu... Nakon molitve, slikari nastavljaju posao. U kratkim stankama slušaju duhovite pouke monaha Save – starca koji je živeo u izdvojenoj kućici pored manastira. Na kraju svakog meseca, mati poziva svoju najmlađu decu – slikare, u keliju, da im da platu, da nose kući ženama i deci. Novac stoji u kutiji od cipela, ispod njenog kreveta. U njoj su uredno složene nemačke marke i švajcarski franci – po jedan, dva, pet, deset. Sitni apoeni, ali, sve je tu. Plata za vredne radnike ne sme da izostane. Uoči dana posvećenog Svetom Zosimu Tumanskom, sinajskom monahu, koji se podvizavao u pećini u blizini manastira, stižu i pojci iz slikarsko-živopisačkog bratstva Svetog Jovana Damaskina.

Nova era

Osvećenje živopisa prati istočno crkveno pojanje. U sveukupnosti liturgijskog doživljaja sreću se istorija i eshaton, vreme i večnost. Sutradan, divna matuška ispraća svu tu decu, darujući ih dobrim željama i zahvalnošću. Posećivali su je još neko vreme, dok ih životne obaveze nisu odvukle na drugu stranu. Posle nekoliko godina čuli su da se upokojila, u svojoj rodnoj kući, jer sestre nisu mogle da je neguju. Vreme provedeno s njom, u tihom i toplom porodičnom ambijentu manastira Tumane, ostalo je utisnuto u srcima svih tih, tada mladih bogotražitelja. Tragajući za duhovnim utočištem i skloništem od svetskog meteža i zastrašujućih nacionalističko-folklorno-paganskih ideologija koje su vitlale Srbijom toga doba, oni su započeli dug i trnovit put hrišćanskog podviga. Mnogi među njima kasnije su i sami postali monasi, sveštenici, episkopi, misionari i graditelji, nastojeći da ostanu verni skromnosti i ljubavi koju su iskusili gledajući mati Matronu i slušajući od nje o svetosti Svetog Zosima.

U međuvremenu, manastir je naseljen mladim monasima. Obrazovani, puni fizičke, intelektualne i duhovne snage, „podižu” nivo i graditeljske i misionarske delatnosti. Uređuje se crkva, zidani ikonostas se zamenjuje mermernim, niču nove manastirske zgrade, raste ekonomija. Na mestu Zosimove pećine zida se veća kuća. Osniva se i gostoprimnica za okrepljenje sve većeg broj poklonika, a za najmlađe posetioce tu je i zoološki vrt. Godine 2014. moštima Svetog Zosima pridružuju se i novootkriveni netruležni zemni ostaci Svetog Jakova, tumanskog podvižnika i mučenika s polovine 20. veka.

Time počinje i „nova era” ovog manastira. Broj posetilaca se umnogostručava i gotovo svakodnevno se u njega sliva reka ljudi koji satima stoje u redu ne bi li celivali mošti. Na njima i oko njih se neprestano dešavaju čuda – isceljenja od najtežih bolesti, lečenje bezdetnosti, rešavanje porodičnih problema, razvezivanje lanaca magijskih čini, po kojima je ovaj kraj Srbije poznat. O dešavanjima u manastiru, o narodno-crkvenim saborima, proslavama i priredbama, a posebno o čudima, zainteresovani mogu da saznaju na veoma savremeno dizajniranoj veb-stranici.

Hteli ne hteli, poređenje se nekako neizbežno nameće. Ne samo da je današnja atmosfera u manastiru Tumane daleko od one koja je ovde vladala u vreme skromnog igumanstva mati Matrone već je daleko i od pustinjačkog zaveštanja Svetog Zosima i tihovanja koje se pripisuje Svetom Jakovu. S druge strane, ne treba osporavati misionarsku ulogu manastira. Oni su je oduvek imali, održavajući plamen molitve i hrišćanske pismenosti u najtežim istorijskim trenucima. U tom smislu, manastir Tumane je bio i ostao važno duhovno pojilište za sve putnike namernike, nevoljnike, hrišćane. Uostalom, nije li bolje da se ljudi isceljuju verom u čuda tumanskih svetitelja, nego da pomoć traže kod raznih vračara i gatara. Nije li bolje da narod boravi u manastiru nego na većima bezbožničkim kojih danas ima na svakom koraku?

Međutim, treba biti oprezan i mudar, kako poklonjenje ovoj svetinji ne bi izašlo iz okvira hrišćanske pobožnosti i učenja crkve i skliznulo u mnogoboštvo koje je, kako piše Šmeman, oduvek pretilo svakoj religiji.

Za verujućeg čudo ne postoji

Prvo, ne treba zaboraviti da svaka crkva počiva na moštima svetitelja i da je svaka liturgija bogojavljenje, bilo gde na kugli zemaljskoj. Drugo, za verujućeg čoveka, čudo ne postoji. Čudo je dokaz božijeg postojanja, a verujućem taj dokaz nije potreban. I treće, odnos koji ovdašnji poklonici imaju prema relikvijama često sadrži u sebi dozu idolopoklonstva u čijoj se suštini nalazi magijski odnos prema predmetu obožavanja. Hodočašće i celiv tako ne predstavljaju više samo vrstu prinosa i izraz poštovanja, već način da se tumanski svetitelji, kao kakva paganska božanstva, umilostive da bi uslišili molitve i želje onih koji im se obraćaju. „Nikakvo ocrkovljenje samo po sebi nije bilo garancija čistote hrišćanstva, nijedna ’forma’ – pa ni ona najhrišćanskija – nije spasavala ’magijski’, ako nije bila ispunjena duhom i istinom kojima služi. Mnogoboštvo nije bilo samo religija koja je hronološki gledano prethodila hrišćanstvu i bila od njega uništena, već određeni, ’prirodni’ stožer same religije i u tom smislu večita opasnost... Paganstvo je zapravo bilo odvajanje forme od sadržine, njeno izolovanje kao samostalne vrednosti i cilja za sebe. To je bilo vraćanje prirodnoj religiji, veri u formulu i u obred, nezavisno od njihovog sadržaja i duhovnog smisla. Ali onda su i sam hrišćanski obred i sama hrišćanska svetinja lako mogli da postanu predmet jednog čisto paganskog obožavanja i sobom zaklone ono radi čega su uopšte postojali: oslobađajuću silu istine”, dodaje Šmeman.

Prenaglašavanje (kroz neprestano reklamiranje i medijsko eksponiranje) kulta tumanskih svetitelja i tome slične pojave prete da kult odvoje od celine života crkve i od njene vere u božije sveprisustvo („Koji si svuda prisutan i sve ispunjavaš...”). To sveprisustvo, međutim, ne treba mešati s panteističkim shvatanjem o oboženosti tvari. Takvo shvatanje pripada opet paganskom konceptu sveta u kojem je čovek podređen duhovima i stihijama prirode. Božje sveprisustvo u hrišćanstvu jeste prisustvo razumnog principa koji čoveka poziva na sastvaralaštvo, na saradnju, koji prepoznaje u njemu kreativne potencijale i bogočovečanskim primerom ga bodri da ostvari najviši ideal slobode. Ona se pak ostvaruje posredstvom ljubavi i poverenja koji postoje između Boga i čoveka i koji su uzajamni.

 

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Вељко
Све честитке ауторки на оваквом тексту, који на потпуно дискретан, а истовремено ефектан начин истиче суштину савременог православног мисионарства, како и стоји у наслову текста. Поготово честитке на примеру манастира који је дала. Пут ме је неколико пута навео на ту страну и у потпуности делим ауторкино мишљење. Велики поздрав

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.