Четвртак, 19.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 30. 10. 2021.

​Савремени изазови православног мисионарења

Пренаглашавање, кроз непрестано рекламирање и медијско експонирање култа туманских светитеља и томе сличне појаве, прете да култ одвоје од целине живота цркве
Детаљ из манастира Тумане (Фотографије: Анђелко Васиљевић)

Година је деведесет и нека. Столеће двадесето. Три пријатеља – два иконописца и један иконограф – крећу на пут. Магистрала их води до манастира Тумане код Голупца. Тамо ће фреско-техником, у византијском стилу, осликати Цркву Светог архангела Гаврила. Биће то први живопис те врсте у Србији, после дугог периода секо-сликарства и доминације барокне и реалистичне иконографије. У манастиру их дочекује сестринство, састављено махом од времешних, али ведрих старица. Игуманија Матрона ће, током наредна два лета, колико је трајало осликавање, бити мати не само својим монахињама већ и споменутим београдским уметницима. Штедљиво сакупљајући новац само од прилога који су посетиоци манастира остављали на целивајућој икони, успела је да обнови цркву и споља и изнутра. На њој – нови бакарни кров, у њој – „неовизантијски екцес”, како је, афирмативно, живопис манастира Тумане описао један историчар уметности. Пантократор, Богородица, архијереји, празници, светитељи – сваког јутра све већи број житеља небеског царства дочекује монахиње које долазе на јутарњу службу. Ту је и нови, зидани иконостас, осликан иконама које, као и читав живопис подсећају на Курбиново, Свету Софију, Студеницу... Након молитве, сликари настављају посао. У кратким станкама слушају духовите поуке монаха Саве – старца који је живео у издвојеној кућици поред манастира. На крају сваког месеца, мати позива своју најмлађу децу – сликаре, у келију, да им да плату, да носе кући женама и деци. Новац стоји у кутији од ципела, испод њеног кревета. У њој су уредно сложене немачке марке и швајцарски франци – по један, два, пет, десет. Ситни апоени, али, све је ту. Плата за вредне раднике не сме да изостане. Уочи дана посвећеног Светом Зосиму Туманском, синајском монаху, који се подвизавао у пећини у близини манастира, стижу и појци из сликарско-живописачког братства Светог Јована Дамаскина.

Нова ера

Освећење живописа прати источно црквено појање. У свеукупности литургијског доживљаја срећу се историја и есхатон, време и вечност. Сутрадан, дивна матушка испраћа сву ту децу, дарујући их добрим жељама и захвалношћу. Посећивали су је још неко време, док их животне обавезе нису одвукле на другу страну. После неколико година чули су да се упокојила, у својој родној кући, јер сестре нису могле да је негују. Време проведено с њом, у тихом и топлом породичном амбијенту манастира Тумане, остало је утиснуто у срцима свих тих, тада младих боготражитеља. Трагајући за духовним уточиштем и склоништем од светског метежа и застрашујућих националистичко-фолклорно-паганских идеологија које су витлале Србијом тога доба, они су започели дуг и трновит пут хришћанског подвига. Многи међу њима касније су и сами постали монаси, свештеници, епископи, мисионари и градитељи, настојећи да остану верни скромности и љубави коју су искусили гледајући мати Матрону и слушајући од ње о светости Светог Зосима.

У међувремену, манастир је насељен младим монасима. Образовани, пуни физичке, интелектуалне и духовне снаге, „подижу” ниво и градитељске и мисионарске делатности. Уређује се црква, зидани иконостас се замењује мермерним, ничу нове манастирске зграде, расте економија. На месту Зосимове пећине зида се већа кућа. Оснива се и гостопримница за окрепљење све већег број поклоника, а за најмлађе посетиоце ту је и зоолошки врт. Године 2014. моштима Светог Зосима придружују се и новооткривени нетрулежни земни остаци Светог Јакова, туманског подвижника и мученика с половине 20. века.

Тиме почиње и „нова ера” овог манастира. Број посетилаца се умногостручава и готово свакодневно се у њега слива река људи који сатима стоје у реду не би ли целивали мошти. На њима и око њих се непрестано дешавају чуда – исцељења од најтежих болести, лечење бездетности, решавање породичних проблема, развезивање ланаца магијских чини, по којима је овај крај Србије познат. О дешавањима у манастиру, о народно-црквеним саборима, прославама и приредбама, а посебно о чудима, заинтересовани могу да сазнају на веома савремено дизајнираној веб-страници.

Хтели не хтели, поређење се некако неизбежно намеће. Не само да је данашња атмосфера у манастиру Тумане далеко од оне која је овде владала у време скромног игуманства мати Матроне већ је далеко и од пустињачког завештања Светог Зосима и тиховања које се приписује Светом Јакову. С друге стране, не треба оспоравати мисионарску улогу манастира. Они су је одувек имали, одржавајући пламен молитве и хришћанске писмености у најтежим историјским тренуцима. У том смислу, манастир Тумане је био и остао важно духовно појилиште за све путнике намернике, невољнике, хришћане. Уосталом, није ли боље да се људи исцељују вером у чуда туманских светитеља, него да помоћ траже код разних врачара и гатара. Није ли боље да народ борави у манастиру него на већима безбожничким којих данас има на сваком кораку?

Међутим, треба бити опрезан и мудар, како поклоњење овој светињи не би изашло из оквира хришћанске побожности и учења цркве и склизнуло у многобоштво које је, како пише Шмеман, одувек претило свакој религији.

За верујућег чудо не постоји

Прво, не треба заборавити да свака црква почива на моштима светитеља и да је свака литургија богојављење, било где на кугли земаљској. Друго, за верујућег човека, чудо не постоји. Чудо је доказ божијег постојања, а верујућем тај доказ није потребан. И треће, однос који овдашњи поклоници имају према реликвијама често садржи у себи дозу идолопоклонства у чијој се суштини налази магијски однос према предмету обожавања. Ходочашће и целив тако не представљају више само врсту приноса и израз поштовања, већ начин да се тумански светитељи, као каква паганска божанства, умилостиве да би услишили молитве и жеље оних који им се обраћају. „Никакво оцрковљење само по себи није било гаранција чистоте хришћанства, ниједна ’форма’ – па ни она најхришћанскија – није спасавала ’магијски’, ако није била испуњена духом и истином којима служи. Многобоштво није било само религија која је хронолошки гледано претходила хришћанству и била од њега уништена, већ одређени, ’природни’ стожер саме религије и у том смислу вечита опасност... Паганство је заправо било одвајање форме од садржине, њено изоловање као самосталне вредности и циља за себе. То је било враћање природној религији, вери у формулу и у обред, независно од њиховог садржаја и духовног смисла. Али онда су и сам хришћански обред и сама хришћанска светиња лако могли да постану предмет једног чисто паганског обожавања и собом заклоне оно ради чега су уопште постојали: ослобађајућу силу истине”, додаје Шмеман.

Пренаглашавање (кроз непрестано рекламирање и медијско експонирање) култа туманских светитеља и томе сличне појаве прете да култ одвоје од целине живота цркве и од њене вере у божије свеприсуство („Који си свуда присутан и све испуњаваш...”). То свеприсуство, међутим, не треба мешати с пантеистичким схватањем о обожености твари. Такво схватање припада опет паганском концепту света у којем је човек подређен духовима и стихијама природе. Божје свеприсуство у хришћанству јесте присуство разумног принципа који човека позива на састваралаштво, на сарадњу, који препознаје у њему креативне потенцијале и богочовечанским примером га бодри да оствари највиши идеал слободе. Она се пак остварује посредством љубави и поверења који постоје између Бога и човека и који су узајамни.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Вељко
Све честитке ауторки на оваквом тексту, који на потпуно дискретан, а истовремено ефектан начин истиче суштину савременог православног мисионарства, како и стоји у наслову текста. Поготово честитке на примеру манастира који је дала. Пут ме је неколико пута навео на ту страну и у потпуности делим ауторкино мишљење. Велики поздрав

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.