​Савремени изазови православног мисионарења

Година је деведесет и нека. Столеће двадесето. Три пријатеља – два иконописца и један иконограф – крећу на пут. Магистрала их води до манастира Тумане код Голупца. Тамо ће фреско-техником, у византијском стилу, осликати Цркву Светог архангела Гаврила. Биће то први живопис те врсте у Србији, после дугог периода секо-сликарства и доминације барокне и реалистичне иконографије. У манастиру их дочекује сестринство, састављено махом од времешних, али ведрих старица. Игуманија Матрона ће, током наредна два лета, колико је трајало осликавање, бити мати не само својим монахињама већ и споменутим београдским уметницима. Штедљиво сакупљајући новац само од прилога који су посетиоци манастира остављали на целивајућој икони, успела је да обнови цркву и споља и изнутра. На њој – нови бакарни кров, у њој – „неовизантијски екцес”, како је, афирмативно, живопис манастира Тумане описао један историчар уметности. Пантократор, Богородица, архијереји, празници, светитељи – сваког јутра све већи број житеља небеског царства дочекује монахиње које долазе на јутарњу службу. Ту је и нови, зидани иконостас, осликан иконама које, као и читав живопис подсећају на Курбиново, Свету Софију, Студеницу... Након молитве, сликари настављају посао. У кратким станкама слушају духовите поуке монаха Саве – старца који је живео у издвојеној кућици поред манастира. На крају сваког месеца, мати позива своју најмлађу децу – сликаре, у келију, да им да плату, да носе кући женама и деци. Новац стоји у кутији од ципела, испод њеног кревета. У њој су уредно сложене немачке марке и швајцарски франци – по један, два, пет, десет. Ситни апоени, али, све је ту. Плата за вредне раднике не сме да изостане. Уочи дана посвећеног Светом Зосиму Туманском, синајском монаху, који се подвизавао у пећини у близини манастира, стижу и појци из сликарско-живописачког братства Светог Јована Дамаскина.

Нова ера

Освећење живописа прати источно црквено појање. У свеукупности литургијског доживљаја срећу се историја и есхатон, време и вечност. Сутрадан, дивна матушка испраћа сву ту децу, дарујући их добрим жељама и захвалношћу. Посећивали су је још неко време, док их животне обавезе нису одвукле на другу страну. После неколико година чули су да се упокојила, у својој родној кући, јер сестре нису могле да је негују. Време проведено с њом, у тихом и топлом породичном амбијенту манастира Тумане, остало је утиснуто у срцима свих тих, тада младих боготражитеља. Трагајући за духовним уточиштем и склоништем од светског метежа и застрашујућих националистичко-фолклорно-паганских идеологија које су витлале Србијом тога доба, они су започели дуг и трновит пут хришћанског подвига. Многи међу њима касније су и сами постали монаси, свештеници, епископи, мисионари и градитељи, настојећи да остану верни скромности и љубави коју су искусили гледајући мати Матрону и слушајући од ње о светости Светог Зосима.

У међувремену, манастир је насељен младим монасима. Образовани, пуни физичке, интелектуалне и духовне снаге, „подижу” ниво и градитељске и мисионарске делатности. Уређује се црква, зидани иконостас се замењује мермерним, ничу нове манастирске зграде, расте економија. На месту Зосимове пећине зида се већа кућа. Оснива се и гостопримница за окрепљење све већег број поклоника, а за најмлађе посетиоце ту је и зоолошки врт. Године 2014. моштима Светог Зосима придружују се и новооткривени нетрулежни земни остаци Светог Јакова, туманског подвижника и мученика с половине 20. века.

Тиме почиње и „нова ера” овог манастира. Број посетилаца се умногостручава и готово свакодневно се у њега слива река људи који сатима стоје у реду не би ли целивали мошти. На њима и око њих се непрестано дешавају чуда – исцељења од најтежих болести, лечење бездетности, решавање породичних проблема, развезивање ланаца магијских чини, по којима је овај крај Србије познат. О дешавањима у манастиру, о народно-црквеним саборима, прославама и приредбама, а посебно о чудима, заинтересовани могу да сазнају на веома савремено дизајнираној веб-страници.

Хтели не хтели, поређење се некако неизбежно намеће. Не само да је данашња атмосфера у манастиру Тумане далеко од оне која је овде владала у време скромног игуманства мати Матроне већ је далеко и од пустињачког завештања Светог Зосима и тиховања које се приписује Светом Јакову. С друге стране, не треба оспоравати мисионарску улогу манастира. Они су је одувек имали, одржавајући пламен молитве и хришћанске писмености у најтежим историјским тренуцима. У том смислу, манастир Тумане је био и остао важно духовно појилиште за све путнике намернике, невољнике, хришћане. Уосталом, није ли боље да се људи исцељују вером у чуда туманских светитеља, него да помоћ траже код разних врачара и гатара. Није ли боље да народ борави у манастиру него на већима безбожничким којих данас има на сваком кораку?

Међутим, треба бити опрезан и мудар, како поклоњење овој светињи не би изашло из оквира хришћанске побожности и учења цркве и склизнуло у многобоштво које је, како пише Шмеман, одувек претило свакој религији.

За верујућег чудо не постоји

Прво, не треба заборавити да свака црква почива на моштима светитеља и да је свака литургија богојављење, било где на кугли земаљској. Друго, за верујућег човека, чудо не постоји. Чудо је доказ божијег постојања, а верујућем тај доказ није потребан. И треће, однос који овдашњи поклоници имају према реликвијама често садржи у себи дозу идолопоклонства у чијој се суштини налази магијски однос према предмету обожавања. Ходочашће и целив тако не представљају више само врсту приноса и израз поштовања, већ начин да се тумански светитељи, као каква паганска божанства, умилостиве да би услишили молитве и жеље оних који им се обраћају. „Никакво оцрковљење само по себи није било гаранција чистоте хришћанства, ниједна ’форма’ – па ни она најхришћанскија – није спасавала ’магијски’, ако није била испуњена духом и истином којима служи. Многобоштво није било само религија која је хронолошки гледано претходила хришћанству и била од њега уништена, већ одређени, ’природни’ стожер саме религије и у том смислу вечита опасност... Паганство је заправо било одвајање форме од садржине, њено изоловање као самосталне вредности и циља за себе. То је било враћање природној религији, вери у формулу и у обред, независно од њиховог садржаја и духовног смисла. Али онда су и сам хришћански обред и сама хришћанска светиња лако могли да постану предмет једног чисто паганског обожавања и собом заклоне оно ради чега су уопште постојали: ослобађајућу силу истине”, додаје Шмеман.

Пренаглашавање (кроз непрестано рекламирање и медијско експонирање) култа туманских светитеља и томе сличне појаве прете да култ одвоје од целине живота цркве и од њене вере у божије свеприсуство („Који си свуда присутан и све испуњаваш...”). То свеприсуство, међутим, не треба мешати с пантеистичким схватањем о обожености твари. Такво схватање припада опет паганском концепту света у којем је човек подређен духовима и стихијама природе. Божје свеприсуство у хришћанству јесте присуство разумног принципа који човека позива на састваралаштво, на сарадњу, који препознаје у њему креативне потенцијале и богочовечанским примером га бодри да оствари највиши идеал слободе. Она се пак остварује посредством љубави и поверења који постоје између Бога и човека и који су узајамни.