Građanizam i nacionalizam – strukturne sličnosti

Kulturni rat između, s jedne strane, građanista ili, kako se češće nazivaju, drugosrbijanaca i, s druge strane, nacionalista ili kako sebe više vole da zovu suverenista, traje već više od tri decenije sa promenljivim intenzitetom i neizvesnim ishodom.

Čini se da je klatno trenutno pomereno u stranu nacionalista jer je veći deo političke elite na tom fonu, dok su građanisti, naizgled, u defanzivi. Možda je upravo to razlog što u borbi protiv nacionalista oni traže saveznike čak i tamo gde ih po prirodi stvari ne može biti. Vodeći se maksimom da je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj, naši građanisti prave neprirodne saveze sa nacionalistima iz okruženja. Međutim, da bi zadržali privid doslednosti oni ih predstavljaju kao uzorne liberalne demokrate i evropejce. Tako iz ugla domaćih građanista Franjo Tuđman, Alija Izetbegović, Milo Đukanović i njihovi epigoni izgledaju kao uzorni multikulturalisti, liberali i demokrate.

Upravo to, što u sukobu srpskog i okolnih nacionalizama, staju na stranu albanskog, crnogorskog, hrvatskog i muslimanskog nacionalizma predstavlja ključni paradoks i meki stomak građanističke pozicije. Tako, na primer, istovremeno, opravdavaju nezavisnost Kosova i osporavaju zahteve za podelu BiH, a insistiranje na poštovanju bilo kog od ta dva principa vide kao izraz velikosrpskog nacionalizma. Prezasićena ideologijom ova pozicija je u tom pogledu nedostupna za bilo kakav racionalan argument. Štaviše, odsustvo masovnije podrške, građaniste samo uverava u sopstveno prometejstvo.

S druge strane, mada se mnogo govori o srpskom nacionalizmu, on je gotovo nevidljiv na kulturnoj sceni, pa deluje kao da uopšte nema podršku intelektualne elite. Zaista, osim u „Ćirilici”, njihov glas se jedva može čuti na bilo kojoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Upravo iz tog razloga, nacionalizam u Srbiji, za razliku od zemalja u okruženju, nije uspeo da se nametne kao dominantna kulturno-ideološka pozicija. Neki smatraju da je razlog taj što medijska hunta koja kontroliše najvažnije medije u Srbiji dolazi iz krila liberalno-demokratskog gnezda. Drugi ističu da je u pitanju strah političke elite od jačanja radikalnog nacionalizma. Treći govore o odsustvu bilo kakve javne ideološke debate kako bi se izbeglo rasplamsavanje unutrašnjih borbi itd.

Bilo kako bilo, ideologije, a posebno intelektualci kao njeni nosioci, retko su u srpskoj politici imali veći, a kamoli dugotrajniji uticaj. Pragmatizam, sujete, intrige, nepotizam, burazerstvo, uticaj stranog faktora, pa čak i korupcija, bitnije su određivale tokove unutrašnje politike, kako u vreme kraljeva, tako i u vreme (poznog) socijalizma, a ni danas nije drugačije. Kolebljivost, odsustvo praktičnosti, često izražen kompleks više vrednosti kao i neotklonjive fleke moralnih skrupula čine ih nepodobnim za praktičnu politiku. To važi, kako za nacionaliste, tako i za građaniste.

Osim toga, građanizam i nacionalizam imaju i određene strukturne sličnosti. Mada su obe ideologije proizvod modernog doba, u Srbiji, se, one razvijaju različito od evropskog modela. Nacionalizam ovde nije proistekao iz interesa građanske klase, već se razvio u borbi za oslobođenje od Otomana. Zato se i danas u njemu osećaju tragovi antiislamizma. Iz istog razloga proističe i njegova čvrsta povezanost sa Srpskom pravoslavnom crkvom koja je jedan od temelja i simbola srpskog nacionalnog identiteta i oslobođenja. Zato ne čudi što je SPC kost u grlu svim protivnicima srpskog nacionalizma.

S druge strane, ni ovdašnji građanizam nije plod razvoja građanskog društva, niti je nastao u samoniklim građanskim inicijativama. Pre se može reći da je u pitanju derivat frakcijskih borbi srpskih komunista. Tako je građanizam u Srbiji iznikao iz pepela struje poražene na 8. sednici SKS, što je bitno odredilo njegov provincijalni karakter. Otuda ne čudi da je neretko bio u sukobu i sa predstavnicima globalnog civilnog društva koje jedva da je u zametku. Zato razlike između naših građanista i nacionalista izgledaju kao loša kopija  evropske podele na liberale i konzervativce.

Najzad, i građanistima i nacionalistima zajednička je i srpska politička kultura iz koje izviru. Nju, između ostalog, odlikuju pravdoljubivost i slobodarski duh, ali kod nižih karaktera koji čine bazu svakog pokreta te osobine se ispoljavaju kroz agresivnost, raspojasani primitivizam, pritvornost, pa i sklonost radikalnom konvertitstvu.

Iz tog razloga ponekad se čini da bi kulturni rat mogao da preraste u pravi građanski rat. Međutim, ni jedna ni druga grupacija ne mogu da mobilišu dovoljno pristalica da bi prerasli u prave pokrete. Ni jedni ni drugi se ne bave temama koje zanimaju atomizovanu, konzumeristički orijentisanu masu niti aktivistički orijentisane hipstere zadojene postmaterijalističkim vrednostima. I jedni i drugi bauljaju hodnicima prošlosti čekajući priliku da odigraju epizodnu ulogu u nekom velikom svetskom prevratu ili intervenciji.

I dok čekaju svoje prilike u vidu društvenih kriza na koje nemaju adekvatan odgovor, iscrpljuju se u međusobnim sukobima. Kao što pokazuje aktuelni slučaj na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta, koliko god bio besmislen svaki, pa i kulturni  rat razara svoje okruženje. U ovom slučaju kolateralna šteta je institucionalna struktura Filozofskog fakulteta jer se naočigled svih krše običaji i norme ove visokoškolske ustanove.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu