Basara prvi put samostalno u Kragujevcu

Kragujevac – U Legatu Nikole Koke Jankovića danas u 13 sati biće otvorena izložba „Svetomir Arsić Basara – radovi 1998‒2018”, a organizatori su Narodni muzej u Kragujevcu i Srpska akademija nauka i umetnosti. Reč je o prvoj samostalnoj izložbi Svetomira Arsića Basare u Kragujevcu, u njegovoj umetničkoj karijeri dugoj šest decenija.

Izložbu je priredila Žaklina Marković, kustos Galerije SANU, a postavka obuhvata devet skulptura, sedam u drvetu i gvožđu i dve manjeg formata u bronzi. Izložba je premijerno prikazana u Galeriji SANU 2019. godine, povodom 90 godina od rođenja akademika Basare, jednog od najznačajnijih autora u istoriji srpske savremene skulpture.

Svetomir Arsić Basara, vajar, likovni pedagog, teoretičar umetnosti, pisac, rođen je 1928. godine u šarplaninskom seocetu Sevce, na Kosovu i Metohiji. Kako sam umetnik navodi, najviši stvaralački uzlet bio je uslovljen rođenjem i boravkom na Kosmetu, gde je bio okružen bogatom duhovnom baštinom koja je nadahnula njegovo stvaralačko biće.

„Pod zavičajnim kosovskim nebom mome stvaralačkom žaru dovoljan je najmanji povod da se skulptura pretvori u buktinju rasplamsalih oblika i da se uzburkani talasi prenesu u realizaciju epskih likova iz naše slavne prošlosti”, piše Basara 2005. godine u tekstu „Potraga za sopstvenom ličnošću.”

Besmrtnost kosovskog mita, slava naših vitezova, lepota hramova i manastira na Kosmetu – to su teme iz kojih Svetomir Arsić Basara crpi svoju stvaralačku energiju. Takođe, ovaj vajar je umetnički podsticaj pronašao i u stradanju srpskog naroda, o čemu svedoči ciklus „(Ne)milosrdni anđeo”, koji se odnosi na Nato agresiju i bombardovanje 1999.

„Ima li većeg cinizma od naziva ’milosrdni anđeo’, a znate zašta je on korišćen, to normalan um ne može da smisli”, kaže Basara u razgovoru za „Politiku” 2019. godine, napominjući da je gubitak zavičaja imao presudnu ulogu u njegovom stvaralaštvu.

 „Moj život potpuno se promenio. Ostao sam bez zavičaja. Prognan sam sa svog ognjišta. To je nešto najgore što se, a da nije smrt, može desiti čoveku. Bez zavičaja čovek ne živi pravi život. Stvaram od tada pod tim utiskom, transformisao sam veliki deo mog likovnog izraza. Promenio sam i način rada i sredstva izražavanja. Kamen sam ranije obrađivao s vremena na vreme, ali su najčešće to bili drvo i metal. On je bio, po meni, najadekvtniji za izražavanje onih sadržaja koji su me najviše i pogodili, on dopušta veću mogućnost dramatizacije.”

U pristupnoj besedi za SANU 1994. godine, Basara kazuje: „Ne okrećem se više prema svetu kao uzoru već prema ambijentu u kome živim, iz kog sam ponikao; okrećući se tradiciji svog naroda, tražim identitet, dokaz o korenu, pravo na budućnost.”