Atomski manevri protiv uglja

Radi obezbeđivanja energetske sigurnosti, Srbija ima interes da bude manjinski suvlasnik nuklearne elektrane u mađarskom gradu Pakšu, izjavio je predsednik Aleksandar Vučić 23. oktobra, nakon sastanka u Beogradu sa srpskim članom predsedništva BiH Miloradom Dodikom.

Kako je precizirao nedelju dana kasnije, s premijerom Viktorom Orbanom razgovaraće o mogućnosti da otkupimo između pet i 15 odsto vlasničkog udela u nuklearki na Dunavu, udaljenoj sedamdesetak kilometara od naše severne granice. Takođe, rekao je „da će videti s Bugarima” da li su zainteresovani za aranžman kakav smo spremni da ponudimo Mađarskoj.

Inače, Bugarska je pre desetak godina Srbiji nudila udeo od nekoliko procenata u vlasničkoj strukturi svoje nuklearne elektrane „Belene”. Za prihvatanje te ponude zalagao se tadašnji ministar energetike Petar Škundrić, ali do realizacije ulaganja ipak nije došlo.

Aktuelni „regionalni nuklearni manevar” mogao bi da bude efikasan odgovor Srbije na globalnu energetsku krizu, ali i na obaveze koje proističu iz Zelene agende za zapadni Balkan. Naša zemlja oko 80 odsto električne energije dobija iz termoelektrana, to jest sagorevanjem uglja, a Evropski zeleni dogovor nalaže da to fosilno gorivo do 2050. bude izbačeno iz upotrebe. Zato pred Srbijom, kao kandidatom za članstvo u uniji, stoji zadatak da pređe na alternativne „pogone”. Međutim, energija sunca, vetra i vode zadugo neće moći da nadomesti struju koju sada dobijamo iz termoelektrana. Da bi Srbija iz tih obnovljivih izvora povećala proizvodnju struje za samo 15 procenata, potrebno je ulaganje od 1,6 do dve milijarde evra. Za toliki novac može se otkupiti više od 10 odsto nuklearne elektrane „Pakš 2” u Mađarskoj, koju Ruska državna korporacija za atomsku energiju (Rosatom) gradi po ceni od 12 milijardi evra. Tom akvizicijom Srbija bi obezbedila nedostajuće megavate, uz neprocenjive ekološke blagodeti u vidu „pročišćenja” vazduha od ugljen-dioksida i ostalih produkata sagorevanja lignita.

Naravno, opisani scenario može da bude modifikovan u daljim pregovorima – možda Mađari neće prihvatiti da Srbija bude manjinski suvlasnik njihove nuklearne elektrane, možda će biti skloniji da nam, kao dugoročnom kupcu, po povlašćenoj ceni prodaju određeni procenat struje koju će proizvoditi „Pakš 2”.

A možda od čitave zamisli ne bude ništa. Da li bi, u tom slučaju, izgradnja vlastite nuklearne elektrane bila izvodljiv plan B za Srbiju?

Desetak dana pre nego što je predsednik Vučić najavio mogućnost srpskog atomskog suvlasništva na teritoriji severnog suseda, u medijima je objavljeno otvoreno pismo direktora JKP „Beogradske elektrane” Radeta Baste. On se založio za ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearki, koji je SFR Jugoslavija donela 1989. i kojeg se, jedini od republika nekadašnje federacije, držimo do danas. U istom pismu uputio je poziv velikim američkim i evropskim energetskim kompanijama i fondovima da investiraju u izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji.

Budući da poziv energetskim gigantima za ulaganje u tako kapitalan projekat daleko prevazilazi ingerencije direktora gradske toplane, Bastin istup protumačen je kao svojevrsni probni balon za „opipavanje pulsa” javnog mnjenja. Prethodna takva „sondaža” dogodila se pre dve godine, kada su ministar Nenad Popović i Aleksej Lihačov, generalni direktor „Rosatoma”, 19. oktobra 2019. u Beogradu potpisali sporazum o izgradnji Centra za nuklearnu nauku, tehnologije i inovacije na teritoriji Srbije. Ovaj manje-više protokolarni čin začinio je Sergej Prihotko, ondašnji visoki zvaničnik Moskve, rekavši da je Rusija spremna da našoj zemlji bude partner u izgradnji nuklearne elektrane, ukoliko se za to odlučimo.

Pravnu prepreku takvoj eventualnoj odluci predstavlja Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, to jest moratorijum za podizanje takvih objekata, koji je Jugoslavija donela 1989, nakon havarije koja se aprila 1986. dogodila u atomskoj centrali u Černobilju.

Vremenom, sigurnosni razlozi za zabranu gradnji nuklearki potpuno su obesmišljeni. Ne samo zato što su atomska postrojenja nove generacije neuporedivo bezbednija od onih u Černobilju već i zbog činjenice da u okruženju Srbije radi desetak reaktora – u slučaju akcidenta, bili bismo ugroženi radijacijom jednako kao da se havarija dogodila na području naše zemlje. U krugu od najviše 400 kilometara od granica Srbije nalaze se nuklearne elektrane „Kozloduj” u Bugarskoj, gde su u toku i radovi na elektrani „Belene”, zatim „Pakš” u Mađarskoj, „Krško” u Sloveniji i „Černe vode” u Rumuniji.

Reaktor "Pakš" u Mađarskoj (Foto EPA-EFE/T. Sokl)

Istrajavajući na moratorijumu, postali smo gotovo u potpunosti zavisni od kilovata iz uglja, a istovremeno smo se olako lišili najčistije energije, koja ne emituje ugljen-dioksid i ostale gasove koji utiču na atmosferu i klimatske promene. I treća, ali jednako pogubna posledica moratorijuma bila je prekid školovanja nuklearnih inženjera, tako da smo s godinama ostali bez te dragocene kadrovske baze. Srećom, pomenuti restriktivni zakon ne zabranjuje mogućnost da država Srbija bude suvlasnik neke od nuklearnih elektrana van naše teritorije...

Sve ovo uslovilo je da energija atoma ne bude „na radaru” Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. s projekcijama do 2030. godine:

„Trenutno ne postoji regulatorni i administrativni okvir za izgradnju i rad nuklearnih elektrana. Ne postoji ni naučni, ni stručni kadar koji bi pratio izgradnju i rad ovih postrojenja, a prekinuto je i školovanje kadrova za potrebe nuklearne energetike. Slična situacija je u administrativno-regulatornom i naučnostručnom smislu i s tretmanom visokoradioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva. Takođe, treba imati u vidu da se radi o energiji na bazi uvoznih goriva. Ipak, izgradnju nuklearnih elektrana kao mogućnost ne treba potpuno isključiti, s obzirom na ekološka ograničenja za postojeću proizvodnju i buduće potrebe. Procena je da bi 10–15 godina od trenutka ukidanja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana bio minimalan neophodni period za prevazilaženje svih pobrojanih problema i nedostataka, do početka eventualnog rada takvog postrojenja u Republici Srbiji”, navodi se u dokumentu koji je Narodna skupština usvojila 4. decembra 2015.

Iako „srpska nuklearka” nije stvar bliske budućnosti, izvesno je da će, ukoliko se krene tim putem, strateški partner biti tražen na popisu zemalja koje za takav poduhvat imaju znanje i tehnologiju, a to su SAD, Rusija, Francuska, Južna Koreja, Kina i Japan. Krug mogućih investitora nešto je širi, a nisu isključene ni finansijske kolaboracije s državama u regionu. Kada je reč o potencijalnoj adresi buduće atomske centrale, prema istraživanjima koja su u Jugoslaviji rađena još sedamdesetih godina, najpodesniji kandidati su oblast Kostolca i mesto Mladenovo, na području opštine Bačka Palanka.

Ipak, od stvaranja kadrovske baze, određivanja lokacije i zatvaranja kolosalne finansijske konstrukcije, mnogo složeniji i politički rizičniji zadatak biće sučeljavanje s javnim mnjenjem koje je duže od tri decenije trenirano da bude podozrivo prema svemu što ima oznaku „nuklearno”. Uostalom, proces energetske tranzicije Srbije, i bez atomskih centrala, biće više nego dinamičan, dramatičan i traumatičan. A možda i buran, poput lančane reakcije...