Istinske vrednosti pobeđuju

Baš kada pomislite da više nema čime da vas iznenadi, Novak Đoković vadi iz rukava nove pouke za one koji žele da ih čuju. Šta znači kada i oprezne kladionice, nepodložne osećanjima, daju prednost drugom reketu sveta protiv prvog, u finalu pariskog mastersa? Računica je bila prosta. Po svim principima logike, Danil Medvedev je na neumoljivo uzlaznoj liniji i ovo finale mu je bilo daleko važnije. S druge strane, naš as bi trebalo da bude razočaran porazom od njega u Njujorku, zadovoljan tek obezbeđenom sedmom godinom na svetskom vrhu i nespreman za maraton posle dugog hlađenja od najuspešnije sezone u karijeri.

Zašto bi se borio do ivice izdržljivosti, kada su glavni ciljevi sezone za njim? Tajni razlog je bio skriven na tribinama. Dva malena, najdraža stvorenja, prvi put su uživo i zajedno gledala oca u finalu jednog velikog teniskog turnira. Nesvesna značaja onog što se događa na terenu, ali i toga da su upravo njih dvoje važniji od svega.

Daleko od njihovog razumevanja, prvi set je odigran u svetu realne, pragmatične logike. Danil je nadigrao Novaka njegovim oružjem, trčeći besomučno s kraja na kraj terena, vraćajući nemoguće, pogađajući uglove i ivice: 6:4. Niko još nije mogao da pretpostavi da Đoković ne razmišlja o porazu, da ima u džepu novi plan za borbu protiv mlađeg sebe preko puta.

Svoju riznicu pehara osvojio je sa osnovne linije, nikada nije bio servis-volej igrač, nego je navijačima dizao pritisak svaki put kada bi se odlučio da istrči napred. Došao je trenutak da igra protiv sebe i proba da bude neko drugi. I dok je Medvedev stajao daleko od terena, Đoković je sve češće istrčavao na mrežu. Jednom po jednom, čak 36 puta, od čega 27 uspešnih. Njegovo rešenje za servis-volej bilo je još probitačnije: 19 od 22. Kao da smo gledali Edberga ili Bekera 1990, poslednji put kada su se u pariskom finalu sreli prvi i drugi na svetskoj listi. I kada je teren bio znatno brži i pogodniji za servis-volej igru.

I tako, sa 6:3, 6:3, potpuno rušeći koncepciju rivala u dva završna seta, Đoković i 14. put ove godine dobija meč u kojem je gubio prvi set. Zastrašujuća statistika za sve rivale, uključujući i sada daleko najopasnijeg, Danila Medvedeva. A onda, prva nezaboravna scena. Na mreži, srdačno zagrljeni, najžešći protivnici današnjice. Novi veliki tandem svetskog tenisa, prvi po duši bliski jedan drugom. Kada Medvedev kaže da mu je Đoković prijatelj, obrve se podižu u zapadnom svetu. Nije im prijatno da su to Rus i Srbin, da su ubedljivo najbolji i još – prijatelji.

...i prve čestitke Novaku Đokoviću od njegove dece na tribinama (Foto ATP)

Novaku Đokoviću više nije teško da iz nedelje u nedelju obara teniske rekorde. Toliko se dugo i neumorno borio da rezultatima dokaže nepriznatu veličinu, da je danas svaki uspeh samo kaplja koja preliva još po jednu istorijsku čašu. Borio se i dočekao da oko sebe stvori ambijent u kojem pobeđuju istinske vrednosti. Da i masa u njemu prepozna te vrednosti: zagrljaj s decom na tribinama kao njegovo krunsko bogatstvo, protivnika kao najiskrenijeg poštovaoca i prijatelja, neprekidni rad na sebi, borbu za ljude i ljudskost u doba najvećeg otuđenja. Jer, ako sa takvim odnosom prema životu neprekidno pobeđuje, možda je vreme da i drugi pođu sličnim, težim i lepšim putem.

Dočekao je i jednu od najvećih sportskih počasti, da njegov najžešći rival Danil Medvedev, odmah posle bolnog poraza u pariskom finalu, izgovori sledeće:

– Čini mi se da ljudi počinju sve više da cene ono što Novak ostvaruje u tenisu, upravo zato što nastavlja da ruši rekorde i što vide da može i više. Deset godina posle njegovog povlačenje, pojaviće se nove generacije ljubitelja tenisa. Na primer, ja nisam gledao Samprasa, bio sam suviše mlad, ali sam čuo da je bio sjajan. Tako će biti i sa Đokovićem. Doći će novi teniseri i čitaće, u Vikipediji ili bilo gde, kakvi su bili rezultati, ko je bio prvi na svetu najviše sedmica, najviše godina. Na kraju će videti Novaka svuda. Tada će početi da shvataju koliko je izuzetno to što je činio. Nemoguće je imati psihološku prednost nad njim. U ovom finalu sam znao da će pokušati da mi se revanšira za Njujork, iako ulozi nisu bili isti. Mogao sam da osetim da po svaku ceni želi tu pobedu, a to je suština sporta.

Ljudsko lice novog teniskog rivalstva ostavilo je jači utisak u Parizu od svih brojki i superlativa. Čak i od poruke Patrika Mekinroa: „Ljudi, ponavljajte za mnom, Novak Đoković je najbolji teniser svih vremena”, koju je jedan od „pratilaca” preformulisao: „Ovo je već iscrpljena tema, vreme je da pričamo o najvećem sportisti svih vremena” ...

Ni rekordne brojke ne mogu dovoljno da opišu nestvarna Đokovićeva dostignuća, niti bilo ko misli da će na njima stati, ali u ovom trenutku mora da se zabeleži da je 37. titulom na mastersima i sedmom godinom na vrhu postavio nove istorijske mete i da sa 2.300 poena prednosti na vrhu ATP liste može realno da ostane prvi i posle Melburna. Brojke su tu da ga motivišu, ali i da ostatku sveta ukažu na sve nemerljive vrednosti iz njih. Do završnog godišnjeg ATP turnira u Torinu (14-21. novembar), ostaje malo vremena za slavlje, uz poruku navijačima:

– Kakav dan, kakva sedmica, blagoslov za blagoslovom. Moje ljubavi, oboje dece prisutni. Kruna za godine napornog rada, moj sjajni tim, fantastični mečevi, mnogo trenutaka za sećanje. Zahvalan nosim kući još jedno drvo u šumu u kojoj spava ovaj vuk.