Истинске вредности побеђују

Баш када помислите да више нема чиме да вас изненади, Новак Ђоковић вади из рукава нове поуке за оне који желе да их чују. Шта значи када и опрезне кладионице, неподложне осећањима, дају предност другом рекету света против првог, у финалу париског мастерса? Рачуница је била проста. По свим принципима логике, Данил Медведев је на неумољиво узлазној линији и ово финале му је било далеко важније. С друге стране, наш ас би требало да буде разочаран поразом од њега у Њујорку, задовољан тек обезбеђеном седмом годином на светском врху и неспреман за маратон после дугог хлађења од најуспешније сезоне у каријери.

Зашто би се борио до ивице издржљивости, када су главни циљеви сезоне за њим? Тајни разлог је био скривен на трибинама. Два малена, најдража створења, први пут су уживо и заједно гледала оца у финалу једног великог тениског турнира. Несвесна значаја оног што се догађа на терену, али и тога да су управо њих двоје важнији од свега.

Далеко од њиховог разумевања, први сет је одигран у свету реалне, прагматичне логике. Данил је надиграо Новака његовим оружјем, трчећи бесомучно с краја на крај терена, враћајући немогуће, погађајући углове и ивице: 6:4. Нико још није могао да претпостави да Ђоковић не размишља о поразу, да има у џепу нови план за борбу против млађег себе преко пута.

Своју ризницу пехара освојио је са основне линије, никада није био сервис-волеј играч, него је навијачима дизао притисак сваки пут када би се одлучио да истрчи напред. Дошао је тренутак да игра против себе и проба да буде неко други. И док је Медведев стајао далеко од терена, Ђоковић је све чешће истрчавао на мрежу. Једном по једном, чак 36 пута, од чега 27 успешних. Његово решење за сервис-волеј било је још пробитачније: 19 од 22. Као да смо гледали Едберга или Бекера 1990, последњи пут када су се у париском финалу срели први и други на светској листи. И када је терен био знатно бржи и погоднији за сервис-волеј игру.

И тако, са 6:3, 6:3, потпуно рушећи концепцију ривала у два завршна сета, Ђоковић и 14. пут ове године добија меч у којем је губио први сет. Застрашујућа статистика за све ривале, укључујући и сада далеко најопаснијег, Данила Медведева. А онда, прва незаборавна сцена. На мрежи, срдачно загрљени, најжешћи противници данашњице. Нови велики тандем светског тениса, први по души блиски један другом. Када Медведев каже да му је Ђоковић пријатељ, обрве се подижу у западном свету. Није им пријатно да су то Рус и Србин, да су убедљиво најбољи и још – пријатељи.

...и прве честитке Новаку Ђоковићу од његове деце на трибинама (Фото АТП)

Новаку Ђоковићу више није тешко да из недеље у недељу обара тениске рекорде. Толико се дуго и неуморно борио да резултатима докаже непризнату величину, да је данас сваки успех само капља која прелива још по једну историјску чашу. Борио се и дочекао да око себе створи амбијент у којем побеђују истинске вредности. Да и маса у њему препозна те вредности: загрљај с децом на трибинама као његово крунско богатство, противника као најискренијег поштоваоца и пријатеља, непрекидни рад на себи, борбу за људе и људскост у доба највећег отуђења. Јер, ако са таквим односом према животу непрекидно побеђује, можда је време да и други пођу сличним, тежим и лепшим путем.

Дочекао је и једну од највећих спортских почасти, да његов најжешћи ривал Данил Медведев, одмах после болног пораза у париском финалу, изговори следеће:

– Чини ми се да људи почињу све више да цене оно што Новак остварује у тенису, управо зато што наставља да руши рекорде и што виде да може и више. Десет година после његовог повлачење, појавиће се нове генерације љубитеља тениса. На пример, ја нисам гледао Сампраса, био сам сувише млад, али сам чуо да је био сјајан. Тако ће бити и са Ђоковићем. Доћи ће нови тенисери и читаће, у Википедији или било где, какви су били резултати, ко је био први на свету највише седмица, највише година. На крају ће видети Новака свуда. Тада ће почети да схватају колико је изузетно то што је чинио. Немогуће је имати психолошку предност над њим. У овом финалу сам знао да ће покушати да ми се реваншира за Њујорк, иако улози нису били исти. Могао сам да осетим да по сваку цени жели ту победу, а то је суштина спорта.

Људско лице новог тениског ривалства оставило је јачи утисак у Паризу од свих бројки и суперлатива. Чак и од поруке Патрика Мекинроа: „Људи, понављајте за мном, Новак Ђоковић је најбољи тенисер свих времена”, коју је један од „пратилаца” преформулисао: „Ово је већ исцрпљена тема, време је да причамо о највећем спортисти свих времена” ...

Ни рекордне бројке не могу довољно да опишу нестварна Ђоковићева достигнућа, нити било ко мисли да ће на њима стати, али у овом тренутку мора да се забележи да је 37. титулом на мастерсима и седмом годином на врху поставио нове историјске мете и да са 2.300 поена предности на врху АТП листе може реално да остане први и после Мелбурна. Бројке су ту да га мотивишу, али и да остатку света укажу на све немерљиве вредности из њих. До завршног годишњег АТП турнира у Торину (14-21. новембар), остаје мало времена за славље, уз поруку навијачима:

– Какав дан, каква седмица, благослов за благословом. Моје љубави, обоје деце присутни. Круна за године напорног рада, мој сјајни тим, фантастични мечеви, много тренутака за сећање. Захвалан носим кући још једно дрво у шуму у којој спава овај вук.