Otisci prirode

Prošlo je više od dve decenije kako je na stranicama ovog lista objavljen tekst provokativnog naslova „Šta je grafika?” Potreba da se objasni i zaštiti medijska priroda ove umetničke discipline inicirala je te 1986. godine razgovor eminentnih umetnika i teoretičara o biću i granicama grafike; krucijalni sažetak ove debate razjasnio je razliku između umetničke grafike i grafičke reprodukcije.

Danas, u vremenu temeljnih transformacija u vizuelnim umetnostima i upadljivoj primeni novih tehnologija reprodukovanja, u određenom smislu su relativizovana i pitanja umetničkog originala. U tom kontekstu osvojen je veliki prostor za tumačenje fenomena savremene grafike, a može se reći, po grafičkoj produkciji danas (i izložbama poput ljubljanskog Grafičkog bijenala), poimanje umetnosti grafike znatno je fleksibilnije. Ipak, istina je i da mašina samo obrađuje ideju, ona je ne rađa.

Polazeći od ove premise i uprkos legitimnom mišljenju teoretičara da klasične grafičke tehnike gube nekadašnju moć, rađaju se novi umetnici/entuzijasti koji u pravovernosti tradicionalne grafičke forme nalaze sopstveno stvaralačko uporište. Tako, na suprotstavljenim tačkama, na raskršću između direrovskog i gutenbergovskog usmerenja koja obeležavaju recentnu scenu, mladi grafičari još uvek biraju ovaj prvi, direrovski put. U tom kontekstu, umetnica Jelena Sredanović (1982) uzorni je primer čiji rad potvrđuje iskreno uverenje u grafiku, demonstrirajući neiscrpne mogućnosti klasičnog medija kao što je drvorez. Njen likovni koncept i rukopisna ortografija nastavljaju linijom velikih uzora iz istorije umetnosti, pa su drevni japanski drvorez i njegove evropske verzije samo primereno integrisani u savremenu recepciju dela.

Već poetičnim naslovom ovog ciklusa „Otisci prirode”, Jelena Sredanović jasno ocrtava idejne refleksije svog rada u kojem je upadljiv fokus na prirodne fenomene i promenu utonulog prolaznog sveta u različitim projekcijama svetlosti dana. Vizuelnu energiju prizora iz prirode – igru vode i vazduha – beleži fotografijom i osetljivo, kao eho, transponuje u grafičku matricu i otisak. Njihovi harmonični odnosi nastaju na vibrantnosti rafinirane tehnike i fino iznijansiranim tonskim vrednostima; kompozicija okernih, zelenih i zemljanih tonova dovedena je na ivicu asocijativnog, gotovo apstraktnog, onako kako vidimo svet kroz prozor sobe dok pada kiša. U toj magičnoj atmosferi sfumata – igra svetlosti u vodi, prelamanje slike na kiši – potvrđuje se Sezanovo načelo: Umetnost je harmonija u skladu sa prirodom.

Poseban doprinos atmosferi magične koprene sna u ovimradovima daje osećaj za kvalitet medija, jer tekstura drvene matrice poseduje likovnost samu po sebi i ona je aktivan činilac otiska. Pored matrice koja je uključena u rad, finu transparentnost svoje grafike, autorka ostvaruje i izborom osetljivog japanskog papira, bojom i – što je posebno važno – uslojenim, duplim otiskom koji doprinosi da se boje optički mešaju u oku posmatrača, a ne na hartiji grafičkog otiska.

Ove jedinstvene grafičke celine deo su magistarskog rada koji je nastao tokom protekle dve godine, a svojim ambicioznim dimenzijama (70x100 cm) i majstorskom tehničkom egzekucijom afirmišu talentovanu i zrelu stvaralačku pojavu. Na pitanje „Šta je grafika danas – medijski geto ili fleksibilan stvaralački diskurs”, „Otisci prirode” Jelene Sredanović nude jedan ubedljiv i moguć odgovor koji, lekovitog i katarzičnog svojstva, inicira želju da ova grafika ostane na zidu naše sobe i da se ponovo vratimo sebi i prirodi.