Maraton počinje prvim korakom

Ušli smo u treću godinu od ponovnog oživljavanja ideje: Balkan balkanskim narodima i pokretanja inicijative, pre svega o ekonomskom i svakom drugom ujedinjenju balkanskih naroda, potekle od Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, i prihvatanja iste od premijera Albanije i Severne Makedonije, Edija Rame i Zorana Zaeva, pod nazivom „mali šengen” odnosno „Otvoreni Balkan”. Ovo je još jedan eklatantan primer „da početak istorijskih promena uzrokuju uslovi, ali inicira uvek izuzetan pojedinac” (Gradimir J. Moskovljević „Večita odbrana II”).

Istorijske promene su nastale kao posledica tektonskih potresa na globalnom planu, koje su usledile prevarnim gašenjem Varšavskog pakta, i rušenjem Berlinskog zida, pre više od 30 godina (1989) i ujedinjenjem dve Nemačke kao pokretača oba svetska rata. Ovom idejom i inicijativom s početka teksta, bavio sam se u kolumni pod naslovom „Otvoreni umesto okupirani Balkan”, objavljene u rubrici „Pogledi”, dnevni list „Politika” od subote, 18. septembar 2021. godine.

Ovih dana je učinjen prvi korak, i to u Beogradu (4. novembar 2021) ka realizaciji inicijative „Otvoreni Balkan”, što je u skladu s poznatom uzrečicom – i maraton počinje s prvim korakom. Dogovoreno je formiranje implementacionog saveta radi ubrzanja protoka roba, usluga, kapitala i ljudi. Konačno, politika se našla u službi ekonomije i ostvarivanja boljeg životnog standarda građana.

Večita težnja velikih država da dominiraju nad malim narodima i određuju njihovu sudbinu, traje do današnjih dana. Narodima Balkanskog poluostrva, čija je površina preko 770.000 kvadratnih kilometara i sa oko 61 milion stanovnika, koje povezuje tri kontinenta (Evropu, Aziju i Afriku), zbog datog geopolitičkog položaja, za razliku od naroda susednih poluostrva, Apeninskog, površine preko 300.000 kvadratnih kilometara i oko 60 miliona stanovnika, i Pirinejskog od 506.000 kvadratnih kilometara i skoro 58 miliona stanovnika, koja povezuju Evropu i Afriku, nije pošlo za rukom da se na duži rok ujedine u zajedničku državu. Međutim, iako su tokom proteklih vekova nastojali i u više navrata uspevali da formiraju svoju nezavisnu državu (Vizantijsko i Dušanovo carstvo, Kraljevinu Jugoslaviju i socijalističku Jugoslaviju), nasrtaji Rimske, Otomanske i Austrougarske carevine i na kraju udruženih država Zapada bili su razarajući za zajedničku državu balkanskih naroda.

Čini se da je poslednje razaranje zajedničke države balkanskih naroda socijalističke Jugoslavije izvedeno od strane takozvane zapadne međunarodne zajednice, predvođene u početku Nemačkom, a kasnije i Amerikom, po svojoj perfidnosti i surovosti su bez presedana u savremenom ratovanju. Iznurivanje višegodišnjim ekonomskim i svakim drugim sankcijama, višemesečno bombardovanje projektilima s osiromašenim uranijumom, razaranje industrijsko-energetskih objekata, saobraćajne i odbrambene infrastrukture, nasumično bombardovanje gradova i naselja, bolnica, škola, objekata informativnih glasila, ubijanje nedužnih civila i dece, proglašavajući to kao kolateralnu štetu (kakav cinizam), ovaj napad 19 najbogatijih zemalja Zapada na jednu suverenu državu, članicu UN, govori o tome da se sve može očekivati od sveta kojim vlada profit odnosno novac.

Skoro će deceniju od kada je Aleksandar Vučić, na slobodnim, parlamentarnim i demokratskim izborima, što će reći, voljom naroda, preuzeo vlast, prvo kao potpredsednik i predsednik vlade, a kasnije i na parlamentarnim izborima, izabran za predsednika Srbije. Nasledivši razrušenu i opljačkanu zemlju kao posledice pogubne politike postpetooktobarskog marionetskog režima, koja se ogledala u brzopletoj i pljačkaškoj tranziciji, odnosno privatizaciji društvene i državne imovine i potpunim otvaranjem granica bez ikakve carinske zaštite domaćih proizvođača, pod uticajem zapadnih mentora.

Svedoci smo da je u protekloj deceniji završen značajan broj velikih infrastrukturnih projekata, zdravstvenih i kulturnih objekata, jačanje oružanih snaga, poboljšanje životnog standarda, dakle ide se napred. Većina ovih rezultata vezuje se za ime i prezime aktuelnog predsednika države. Skoro čitavo vreme njegovog mandata čuju se oštre reakcije građanista odnosno drugosrbijanaca, kako sebe najradije predstavljaju, da je Aleksandar Vučić uzurpirao previše vlasti, time krši postojeći Ustav Srbije, za razliku od nacionalista, odnosno suverenista, koji to odobravaju.

Činjenica je da po Ustavu šef države ima uglavnom protokolarne nadležnosti. Međutim, njegova najvažnija ustavna obaveza je da obezbedi najveći mogući stepen sloge i jedinstva naroda koji ga je izabrao, bez obzira na političku pripadnost, kao i da obezbedi najefikasniju odbranu naroda i suvereniteta zemlje. Jer, izdaja otadžbine je najveći greh i najveća sramota. Slušajući prigovore „restlova”, pripadnika bivše marionetske vlasti, pošto je većina konvertita na vreme prišla sadašnjoj vlasti, prisetio sam se prvog susreta s predsednikom Srbije, krajem januara 1995. godine na Andrićevom trgu, povodom preuzimanja kormila „Trepče” i razgovora obavljenog tom prilikom: „Nakon četrdesetak minuta razgovora koji su na mene ostavili snažan utisak, istovremeno ponosan što mi se pružila jedinstvena prilika, a i zbog istorijskog značaja susreta, i sada osećam potrebu i obavezu da akcentiram pojedine delove iz ovih razgovora. Tako sam naglasio da sam u dosadašnjem radu, uzimao onoliko vlasti koliko mi je bilo potrebno da bih preuzeti posao mogao uspešno obaviti, bez obzira na to da li mi ta vlast i formalno pravno pripada (po statutu – ustavu, prim. aut.) jer, nastavio sam, onaj koji kaže da taj i taj posao nije završio jer nije imao ovlašćenja, samo prikriva svoju nesigurnost da li će dati zadatak uspešno završiti ili ne.” Na to je Slobodan Milošević uzvratio: „Najviša vlast u preduzeću je direktor.” Odgovorio sam: „Više mi ništa ne treba.”

Rezultat „kršenja” Ustava (statuta „Trepče”) najbolje ilustruje Vojislav Radulović, jedan od učesnika u njenoj revitalizaciji, u reagovanju pisalaca povodom feljtona o „Trepči” 1303–2018, koje je „Politika” objavila 3. aprila 2018. godine: „Sve odluke, ma koliko bile teške (finansijske, političke, bezbednosne itd.), ma koliko bilo teško breme odgovornosti koje su one nosile, donosio je potpuno sam i nikada se nije skrivao iza nekog kolektivnog organa. Postoji samo jedna reč kojom se, koliko-toliko, može opisati stanje u kojem je on preuzeo ’Trepču’ – ništavilo. Bjelićev kapital s kojim je krenuo na to beznađe bili su snaga njegove ličnosti, usmena podrška predsednika republike i malobrojni ljudi uz njega koji su mu bezgranično verovali.”

Rezultat ovakvog postupanja u praksi i životu jeste da se od ništavila, u kakvom je zatečena, „Trepča” postaje faktor ekonomskog i društvenog naroda Srbije i Jugoslavije.

Projekat „Otvoreni Balkan” ne znači utrkivanje niti sa EU, niti sa ostalim svetom, u kojem vlada novac, a ne talentovani ljudi. Poruka iz svega prednjeg je: Bez vere u uspeh – nema uspeha!

Generalni direktor „Trepče” tokom poslednje decenije 20. veka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista