Mladi Milutin Milanković i Čika Jova Zmaj

Svaka kreativna ličnost tokom svog stasavanja ima uzore koji joj svojim pozitivnim uticajem ubrzavaju i usmeravaju razvoj. Tako je bilo i s Milutinom Milankovićem, klimatologom i geoastronomom, priznatim najvećim našim naučnikom koji je živeo i stvarao u Srbiji. U ranom detinjstvu uzor Milutina Milankovića bio je pesnik Zmaj-Jova. U gimnazijskom periodu u Osijeku Milankovićev razvoj je najviše podstakao profesor matematike Vladimir Varićak (1865–1942), kasnije univerzitetski profesor i akademik. Studirajući u Beču tehničke nauke, Milanković je nastavio da se samostalno usavršava u oblasti matematike, koja će mu tokom budućih geofizičkih i astronomskih istraživanja poslužiti kao moćni alat. U periodu punog naučnog zamaha, oslanjao se na dela klasičnih astronoma i matematičara, a od savremenika – na velikog rusko-nemačkog klimatologa Vladimira Kepena (1846–1940), i svoga inspirativnog prijatelja i vršnjaka, geofizičara Alfreda Vegenera (1880–1930), koji je otkrio način stvaranja današnjih kontinenata od prvobitne Pangee.

Milutin Milanković potiče iz stare srpske porodice iz Dalja, na slavonskoj obali Dunava, nedaleko od Osijeka, koja je imala veći broj obrazovanih i uvaženih pojedinaca. Malog Milutina je njegov otac Milan redovno pretplaćivao na „Neven”, verovatno najznačajniji dečji list našeg naroda, čiji je izdavač bio pesnik Jovan Jovanović Zmaj. „Neven” je pružao Milutinu veliko uživanje u čitanju dečjih pesama, pripovedaka, gledanju slika i rešavanju zagonetki i rebusa. Zagonetke tipa konjićevog skoka Milutin je rešavao intuitivno, ne poznajući pravila kretanja šahovskih figura. Želeći da se i sam istakne, jedanput je sastavio svoj konjićev skok i poslao ga uredništvu. Uskoro je usledilo razočaranje, jer je u jednom od sledećih brojeva „Nevena” stigao odgovor: „Milutinu M., Dalj, Zamoli koga da te pouči kako se rešavaju konjički skokovi”. Milutina je postideo, ali ne i naljutio ovaj javni Čika Jovin savet. Pamtio ga je celog života – „da se ne gura tamo gde mu nije mesto”. Porodična guvernanta, uočivši kako Milutin rado čita „Neven”, kupila mu je u Novom Sadu novoizašlu ilustrovanu zbirku Zmajevih pesama. Ovu knjigu Milutin je neprestano nosio sa sobom, a kad mu je guvernanta rekla da bi trebalo da neku od Zmajevih pesama nauči napamet, Milutin je odgovorio da je naučio čitavu knjigu i pozvao je da to proveri. Ne samo Milutinu, nego i  mnogoj srpskoj deci i omladini, sve do današnjih vremena, Čika Jova je bio i ostao najmiliji književnik – vaspitač.

Milutin je imao nesreću da rano izgubi svoga oca Milana, ali i sreću da se za njega stara požrtvovani i brižni ujak Vasilije Muačević, koji je neštedimice podržavao i podsticao školovanje svog talentovanog nećaka. Nakon što je Milutinova majka podigla spomenik svom preminulom suprugu, sa sujevernim strahom videla je da je na mermernoj ploči ostalo mnogo praznog prostora, što je po njenom mišljenju slutilo na zlo. Problem je rešio ujka Vasilije, zamolivši svog znanca Jovana Jovanovića Zmaja da napiše epitaf, koji je zatim uklesan popunivši prazninu nadgrobnog spomenika Milutinovog oca. Prva strofa epitafa glasi: „Stan’, putniče, stan’, čoveče,/Da mu duši daš/Jedan očenaš”.

Poslednji put Milutin Milanković je video Zmaja kad je kao maturant Osiječke gimnazije 1896. boravio u Beogradu na nagradnoj ekskurziji. Naime, srpska naprednjačka vlada Stojana Novakovića nagrađivala je ekskurzijom za obilazak znamenitosti Srbije ne samo domaće đake, već i najbolje srpske maturante iz Austrougarske. Vozeći se tramvajem Milutin je s iznenađenjem primetio da ispred njega sedi njegov voljeni pesnik. Poželeo je da mu se toplo obrati „Dragi čika Jovo”, ali nije imao hrabrosti, a pesnik je ubrzo na Terazijama izašao iz tramvaja.

Dragan Stanković,
Beograd