Rat muralima ili političkim pamfletima

Kante farbi, jaja, a umalo i pesnice, letele su ovih dana po Beogradu. Jedan mural uspeo je da podeli grad u čak tri kolone –one koji bi da uklone sliku Ratka Mladića sa zida zgrade na uglu Njegoševe i Ulice Alekse Nenadovića, druge koji bi da mural tu ostane i treće koji se čudom čude što se prve dve grupe svađaju zbog jednog zida. Ima, doduše, i četvrtih, koji se pitaju zašto se baš sad u fokusu našao mural koji je na istoj adresi još od letos, a pritom nije ni jedini s prikazom Mladića – slične slike nalaze se u još nekoliko delova grada.

Sve u svemu, priča se svela na čuvenu krilaticu „džaba ste krečili”. Brzo su sa murala nekadašnjem generalu očišćeni tragovi jaja, usledilo je polivanje krečom, onda opet čišćenje, pa prskanje crnom farbom, da bi na kraju ponovo nastupili „čistači”. Organizovane su čak i „straže” koje su čuvale ovu sliku od onih koji smatraju da je Mladić „deo mračne prošlosti” i žele da ga uklone iz ove gradske ulice.

Mural, međutim, i dalje stoji. A osim njega, pojavili su se i novi.

Odmah pored Ratka Mladića pre nekoliko dana oslikan je i Draža Mihailović. Uz četničkog komandanta je natpis „Sve su straže, sve su straže...” Preko puta je nikao lik vojvode Živojina Mišića na zastavi, s tekstom: „ Generale, opkoljeni smo. Odlično, rođeni moj, sad možemo da napadamo u svim pravcima.”

Od svih prikaza konsenzus, čini se, postoji samo povodom Mišićeve slike. Draža Mihailović je i dalje za mnoge krivac, uprkos tome što je rehabilitovan (to jest poništena je presuda kojom je osuđen na streljanje pod optužbom za kolaboraciju s Nemcima i ratne zločine). Mladić je najsvežija „rana” jer iako je pred Haškim tribunalom osuđen na doživotni zatvor za zločine u Bosni i Hercegovini, ni u vezi s pravednošću njegove presude društvo nije u potpunosti saglasno.

Rat muralima u kom su desničari branili i oslikavali, dok su levičari hteli da uklanjaju i kreče, pretočio se i na, ni krivog ni dužnog, Borislava Pekića. Njegov mural u Cetinjskoj prežvrljan je natpisom „Smrt četnicima”, da bi potom taj tekst bio prekriven daskama.

Ali nisu Beograđani izmislili toplu vodu, zidovi su i ranije, i to ne samo kod nas, bili mesto izražavanja političkih stavova.

– Dijego Rivera je u Meksiku komunizam proklamovao preko velikih murala. Ali on je bio vrhunski umetnik i svaki rad je bio kreativan, pa su njegova dela u stvari kreativnošću davala mogućnost da se i sam komunistički pokret „čita” na drugi način. U Hagu je takođe pre nekoliko godina osvanuo mural čoveka obešenog nadole i taj prikaz izvučen je iz slike jednog renesansnog slikara. On je imao vrhunsku umetničku vrednost, a pritom je bio jedna oštra kritika suda i sistema kažnjavanja – objašnjava Vesna Knežević, profesorka na Fakultetu likovnih umetnosti.

Stoga bi se, gledano sa aspekta umetnosti, „rat muralima” na ulicama grada pre mogao nazvati „ratom političkim pamfletima”. To je, kako kaže naša sagovornica, „socijalna prepiska s gradom”, kojoj, da bi se nazvala muralom, fali umetnička, kreativna i stvaralačka vrednost.

Provokacije i suprotstavljanja

Profesorka Vesna Knežević ukazuje da mnogim muralima nedostaje likovni smisao, a trebalo bi da obratimo pažnju da grad učinimo prijatnijim i likovnijim. Ovde se više radi na provokaciji i suprotstavljanju jednih drugima. Naša sagovornica dodaje da nije osoba koja bi zabranila tu vrstu socijalne prepiske, ona postoji u svim gradovima, ali smatra da bi morao da postoji neki dogovor gde ovakvi radovi mogu da budu, a ne da nas na svakom ćošku čeka neki politički pamflet.

Počelo u Meksiku

Mural je svaka slika koja je oslikana na zidu, plafonu, ili bilo kojoj drugoj zidanoj površini. Iz ovoga proistekla slikarska kategorija zove se muralizam. Murale ne treba brkati sa grafitima, jer su grafiti natpisi, oznake i reči, dok su murali slike na zidu, koje mogu biti različitog karaktera, ili tematike. Smatra se da ishodište muralizma treba potražiti u Meksiku, nakon revolucije. Te murale stvarali su umetnici Hose Klemente Orosko, Dijego Rivera i David Alfaro Sikeras.