​Milena u krivim čizmama

POP-ĆOŠE

Ona ima deset godina, nekoliko kilograma viška, buckaste obraze, crnu kosu vezanu u rep i malu kucu koja se stalno vrzma oko njenih punačkih nogu. Pas je neka mešavina čupavog terijera i još nečega. Ona uvek trčkara pored nje, nikada nije na povocu. Zajedno idu u prodavnicu više puta u toku dana, a pas je strpljivo čeka ispred. Dok u dvorištu igra igricu na svom prastarom telefonu, pas leži na prednjim šapama i gleda je radoznalo, a njen pogled je još radoznaliji kada vidi svoju malu vlasnicu da jede. Što baš i nije retkost. Devojčica često jede tako što parče mesa drži u jednoj, a hleb u drugoj ruci. Jednom sam video kada tokom svog obroka odlomi parče mesa, spusti na zemlju, a kuca ga u trenu proguta, nameštajući se za još. Zavrtela je glavom i rekla joj: „E, ne može više. Neću da ostanem gladna zbog tebe kô juče.”

Devojčica nosi one čizme marke „ugg”. S obzirom na to da njen par sigurno nije original, kao i na njen gabarit, oni đonovi su joj skroz iskrivljeni i način na koji hoda u njima je prilično komičan. Svaki put kada je s terase vidim kako s kucom hoda u tim čizmama, ulepša mi dan. Još ako nešto objašnjava malom psu, a to radi gotovo redovno, sve uz gestikulaciju rukama, u stanju je da mi obasja i najsivlji novembarski dan. Ona podseća na decu koju smo viđali po italijanskim i češkim filmovima kada smo bili klinci. To što je bucka samo dodatno pojačava moje simpatije. Ko će je razumeti bolje do mene?

Komšinica iz zgrade preko puta moje nema problem s kilogramima. Naprotiv. Sva je uvek doterana, prilično zgodna, ne izlazi iz uskih farmerki, čizmi s visokom štiklom, a leti nosi one nesrećne cipele s platformom na tri sprata. I ona nosi „ugg” čizme, samo njene nisu iskrivljene i ne sumnjam da su original. Često je viđam kako šeta malu prgavu čivavu koja laje na svaku mačku u Jerkoviću. Jasno je da nema problem s lovom. Vozi veliki crni džip, kog parkira uvek na istom mestu.

U jesen volim da šetam po svom kraju. Gotovo po običaju, šetnju završavam tako što kupim flašicu kisele vode, sednem na klupu pored zgrade da odmorim. Tako je bilo i pre neki dan. Dok sam slušao Lambchop, iz dvorišta trošne kuće je izašla mala kuca. Odmah za njom je iz dvorišta izletela desetogodišnja devojčica. Plakala je i vikala: „Neću, neću!” Čim je videla gde je kuca, došla je do nas, uzela je u naručje, čvrsto zagrlila i otišla iza zgrade ridajući. Ništa mi nije bilo jasno.

A onda sam video kako iz njihovog dvorišta izlazi ona namontirana sponzoruša. Mahala je rukama, njeni veštački nokti su sekli vazduh i delovala je iznervirano. Počeo sam da sumnjam da grašak koji se slivao s buckinih obraza ima veze s ovom nesrećnicom. I bio sam u pravu. Naime, kako mi je to veče ispričala komšinica koja je lokalna radio Mileva i kojoj ispred očiju ne može promaći nijedan trač od Vojvode Stepe do Mokroluške, izgleda da je devojčicina kuca ujela nekog koga nije smela. To jutro je ona „sponzorušahhhh” šetala svoju čivavu koja je po običaju lajala na sve što se mrda, pa tako i na devojčicinog malog psa. Po ko zna koji put. Ovom je pukao film, samo je skočio, ujeo čivavu za vrat i vratio se u dvorište. Sponzoruša je poludela i momentalno došla kod Roma, zahtevajući da se „pod hitno oslobode te lutalice kako znaju i umeju jer ona stalno maltretira njenu Mimi i da je sad prevršila svaku meru”. Ako to ne urade, njen muž radi u opštini i u stanju je da im napravi mnogo problema.

Kada sam krenuo na posao prošle nedelje, prošao sam pored džipa one nesrećnice. Pažnju mi je privukao beli papir koji je bio zakačen za njene brisače. Nisam odoleo da ne bacim pogled. Plavom hemijskom olovkom je pisalo sledeće: „Molim vas nemojte da dirate moje kuče. Obećajem vam da nikada više neće daujede tvoje. To je bila greška. Znam da nije uredu to što se desilo, ali imajte moju reč da neće više nikad opet. Vaša komšinica Milena.”

Iako je cela poruka napisana na ćirilici, iz nekog razloga je slovo L bilo latinično. Srce mi se cepalo. Čvrsto sam rešio da ću se, ako ovo ne bude imalo nikakvog efekta, uključiti sam u celu priču. Nisam znao kako, nisam znao čime, ali Milena nije mogla ostati na cedilu. Srećom po sve, za tim nije bilo potrebe.

Prekjuče sam video Milenu kako nosi kese pune namirnica i nešto objašnjava malom psu koji je hodao pored nje. Nisam izdržao i prišao sam joj. Rekao sam kako se zovem i kako sam sticajem okolnosti upoznat „s njenim slučajem”. Pitao sam se da li joj se sponzoruša javila nakon one poruke zakačene za brisače. Milena je spustila kese i energično počela da priča kao da se znamo sto godina: „Znam ja tebe, tebe moj Bobi baš voli. Pre si bio malo mršaviji, je l’ da? Nema veze i ja sam. Ja sam Milena. E, javila mi se ona žena. Rekla je da će da se seli na Novi Beograd i da ne moram da plačem više. Rekla je i da pazim na Bobija, da ga učim da se ponaša i da ne bi smeo da ujeda druge kuce. A on nikad nikog ne ujeda, samo ono njeno što stalno laje. I Bobi zna da se ponaša. Ali to joj nisam rekla. Samo sam joj rekla ’dobro’. I ona je meni rekla isto to. I eto, sada je sve super”, zaključila je Milena uz široki osmeh koji je otkrivao da joj fali trojka. Rekao sam joj da sam mnogo srećan što se tako završilo i ako je ona dosadnjakovićka opet bude maltretirala da mi se obrati. Rekla je da hoće, ali da ne veruje da će za tim biti potrebe pošto se ona seli na Novi Beograd. Bar joj je tako rekla. Pomazio sam Bobija, ona je uzela kese i odgegala u onim krivim čizmama kući.

Ušao sam u auto, pustio Lambchop koji su pevali „I Guess It’s Right to Love to Girls Who Fight” i krenuo na posao dok se široki osmeh ogledao na mom retrovizoru.