​Događanje publike

DVANAESTI IGRAČ

Dobar deo pretposlednje epizode premijerne sezone višestruko nagrađivane Netfliksove TV serije „Kruna” posvećen je priči o sudbini portreta Vinstona Čerčila, koji je povodom njegovog osamdesetog rođendana, a po narudžbi zastupnika oba doma britanskog parlamenta 1954. godine, naslikao modernistički slikar Grejem Saterlend. U standardno perfektnoj dramaturškoj obradi nenadmašne britanske televizijske produkcije, kroz razvijanje odnosa između već dobro ostarelog svetskog političara i umetnika na vrhuncu svoje stvaralačke zrelosti čije likove velemajstorski tumače „izvođači glumačkih radova” Džon Litgou i Stiven Dilejn, prikazana je neobična i uznemirujuća istorija slike koja danas više ne postoji. I sậm slikar, autor više od pet stotina ulja na platnu, Čerčil je na sebi svojstven način pokušao da se umeša u stvaralački proces svoga mlađeg „kolege”. „Nemojte nijednog trenutka da smetnete s uma da ne slikate tek jednog čoveka, već sve ono što taj čovek predstavlja”, Čerčil otprilike kaže Saterlendu prilikom prve sesije poziranja. Saterlend je, međutim, naslikao upravo samo ono što je video: oronulog starca koga su godine i životni gubici „prikovali” za fotelju. Čerčilu se ovakvo viđenje sopstvenog lika i dela nimalo nije svidelo, čak je hteo da otkaže ceremoniju „svečane premijere” Saterlendovog dela. Portret nikada i nigde više nije izložen, ali je zato, nekoliko godina nakon smrti svoga supruga, ledi Čerčil naložila svojoj posluzi da ga založe.

Ovo gotovo ritualno spaljivanje Saterlendovog remek-dela umnogome podseća na aktuelne izvođačke prakse savremenih vizuelnih umetnika. Umetnički izraz se sve češće zamenjuje pukim iznošenjem određenog stava, narativ poput kiseline nagriza upotrebnu vrednost forme, a politika poput udava nezasito guta i najmanji nagoveštaj poetike. Tako su tokom globalnih nemira izazvanih prošlogodišnjim ubistvom Džordža Flojda na meti demonstranata bili i brojni spomenici istorijskih ličnosti čije su biografije u doba digitalnog demokratskog centralizma dovedene u sumnju. Tako su londonske vlasti, da bi zaštitile Čerčilov spomenik, morale da ga „sakriju” pod drvenom oplatom.

Grejem Saterlend, portret Vinstona Čerčila, 1954.

Ovo pomeranje fokusa s tvoraca na „tumače” uticalo je i na velike promene u načinu na koji funkcionišu muzeji. Tako je, zarad isticanja različitosti i veće inkluzivnosti, kuratorka Njujorškog istoričarskog društva Vendi Nalani Ikemoto, pripremajući izložbu „Njujorški prizori”, odlučila da umesto uobičajenih podataka koje inače možemo pročitati pored svake slike, posetiocima ponudi iskaze „insajdera”. Tako je, na primer, pored ulja na platnu Giforda Bila iz 1945. godine, na kojoj je prikazana vožnja kočija kroz Central park, sem osnovnih podataka o slici, priloženo i „nestručno” mišljenje aktuelnog njujorškog kočijaša Nuredina Kirbika. Prema rezultatima sprovedene ankete, preko sedamdeset odsto posetilaca ove izložbe je iščitalo ove kratke, propratne beleške uz prikazana dela, a skoro trideset odsto njih je izjavilo kako su ovi „insajderski” iskazi promenili njihovo mišljenje o onome šta gledaju!

Možemo samo da pretpostavljamo kakav bi bio sadržaj Čerčilove „beleške” uz Saterlendov portret. Da li bi posetioci ove zamišljene izložbe verovali onome što vide na slici ili onome što o onome što vide na slici ima da kaže čovek sa slike? A možda bi i o Saterlendovoj slici i o Čerčilovoj belešci uz sliku sudili na osnovu Čerčilovih memoara, za koje je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, ili onoga što u svojoj novoj knjizi „Čerčilova senka”, o britanskom ratnom premijeru, između ostalog, kaže istoričar Džefri Vetkroft, a tiče se neskrivenog rasizma i neosetljivosti spram patnji naroda trećeg sveta?

Dok o ovakvoj hipotetičkoj sudbini Čerčilovog spaljenog portreta možemo samo da spekulišemo, ovih dana smo, povodom događanja publike pred muralom generala Mladića u Njegoševoj ulici u Beogradu, po ko zna koji put uterani u red pred ogledalom istorije. Prilično konceptualno je delovala jedna televizijska anketa među okupljenima na licu mesta, kada su se građani o umetničkim dometima murala i istorijskoj ulozi čoveka na zidu izjašnjavali pred ciklomatom – spravom u koju ubacujete prazne plastične flaše ne biste li zaradili neki dinar.

Simbolika recikliranja srpskih podela gotovo da je banalnija od zla činjenog tokom trajanja građanskih ratova u kojima je na vojnom otpadu zauvek isečena i pod presom spljeskana svaka pomisao na Jugoslaviju. Sa zlom ćemo, međutim, kao i uvek, lako jer ga svakodnevno uzimamo kao propisani „lek” koji, između ostalog, pomaže da „antifašisti” i „patriote” nastupaju kao složna i krajnje disciplinovana publika.

Ali, kako ćemo s dobrotom? Šta da činimo sa čoveštvom? Šta učiniti da bi beleške pored strašnih slika Srebrenice, Bratunca, Vukovara, Dobrovoljačke ulice, Kazana i svih drugih mesta obeleženih neshvatljivim porazima ljudskosti mogli da ostave oni koji na to jedini i imaju pravo? Kada će već jednom ova reciklirana uzurpatorska publika prestati da psuje ne bi li ćutanje preživelih majki, očeva, braće, sestara, sinova i kćeri pobijenih makar nakratko prekrilo naš pregoreli bes?