Dan nezahvalnosti

Doseljenici s „Mejflauera” su prvu žetvu u Americi imali 1621. Obeležili su je svečanošću koja je prerasla u Dan zahvalnosti. Četiri veka kasnije, proteklog četvrtka, njihovi potomci su dočekali ovaj praznik u atmosferi velikih političkih podela i izraženog nezadovoljstva, pa su mnogi Amerikanci otišli tako daleko da kažu kako više nemaju na čemu da budu zahvalni.

Kako li se građani najmoćnije zemlje koja je ikad postojala preispituju da li uopšte treba da budu zahvalni što u njoj žive? Do toga se stiglo ne samo nepoznavanjem onoga što se dešava u ostatku sveta već i pregrejanom netrpeljivošću između demokrata i republikanaca, koji, u žaru borbe za vlast, opisuju Ameriku tako da je ona neretko neprepoznatljiva.

AMERIČKA DžAMAHIRIJA: Ako slušate konzervativce, liberali su upropastili ovogodišnji Dan zahvalnosti jer su neveštom ekonomskom politikom prouzrokovali godišnju inflaciju veću od šest odsto, pri čemu ćurke, nezaobilazne na prazničnoj trpezi, koštaju i za četvrtinu više nego prošle godine. Prosečni godišnji rast cena od šest odsto jeste neobično visok za američke uslove, ali se ipak dešava u pandemijskoj godini i svakako predstavlja nedostižni san za mnoge delove sveta. Slično je i sa stopom nezaposlenosti, koja još nije spala na predepidemijski nivo, ali je manja od pet odsto.

Sudeći prema brojnim podržavaocima republikanaca, a posebno bivšeg predsednika Donalda Trampa, Amerika se osim s ekonomskim problemima rve i s nevoljama poput kriminala i banditskih ilegalnih imigranata. Opasni tipovi navodno gospodare velikim gradovima, dok im demokratski gradonačelnici i guverneri povlađuju.

Proslava Dana zahvalnosti u Njujorku (Foto: EPA-EFE/Jason Szenes) 

Ako i ne slušate najzagriženije konzervativce koji vas zastrašuju da ne izađete na ulicu kako vas ne bi ubili pljačkaši, narkomani i tamnoputi ilegalci koji ne govore engleski, opet nećete kročiti iz kuće samo li poverujete drugom ekstremnom polu američke politike. Najostrašćeniji liberali slikaju Ameriku podjednako strašnim bojama: vlada sistematski rasizam, odsvud vreba belačka supremacija, neprijateljska opasna strana sila je Americi izabrala bivšeg predsednika, Trampovi podržavaoci su pokušali državni udar, a i dalje prete da od prve zemlje slobodnog sveta naprave džamahiriju. Prema najvećim kritičarima, Amerika je grozna zemlja jer još nije srušila ni sve spomenike liderima koji su predvodili robovlasničke države tokom građanskog rata.

PREPLAŠENA VELESILA: I pored preuveličavanja u nastupima liberala i izveštajima liberalnih medija, nijedna strana sila, pa ni Rusija, nije Americi izabrala predsednika, niti je ijedan predsednik, pa ni Tramp, šurovao s Rusima. Nekoliko stotina nenaoružanih Trampovih simpatizera koji su u januaru upali u Kongres nije pokušalo da organizuje prevrat niti je zaista tad bila u opasnosti američka demokratija. Demokrate i prvi među njima, Džo Bajden, već su osvojile vlast, pa ne bi trebalo da više šire paniku.

U nadgornjavanju republikanaca i demokrata stalno se čuju upozorenja da su ovi drugi krivi što se Amerika raspada ili što samo što nije napadnuta ili što su Rusija i Kina postale egzistencijalna pretnja po Sjedinjene Američke Države.

U stvarnosti Amerika je i dalje opasana okeanima, ima samo dva, i to prijateljski nastrojena suseda, blizu njenih granica nema ratnih brodova rivalskih zemalja (za razliku od njene vojske koja je u blizini ostalih velikih sila), može da se pohvali najvećom vojnom silom u istoriji čovečanstva, vojnim budžetom većim od vojnih budžeta nekoliko sledećih vojnih sila zajedno, moćnim saveznicima i daleko najsnažnijom ekonomijom na planeti.

Samo je bespoštedna politička borba mogla da ubedi deo Amerikanaca da je njihovom zemljom za vreme Trampa vladala strana sila, i to država koja ima manji bruto društveni proizvod od Italije.

VERUJ IMIGRANTIMA: Kako su politički lideri sami opisivali Ameriku maltene kao zemlju trećeg sveta, nije ni čudo da je deo američkih građana, posebno tokom rasnih nemira, preživljavao krizu, pitajući se da li je svuda bolje. Na primer, u Kini, gde ne postoji sloboda govora, a postoje kampovi za prevaspitavanje manjina, gde se radni uslovi ponekad opisuju kao radni logori i gde vam, kad se neko vreme u javnosti ne pojavi slavna teniserka koja je optužila visokog komunističkog funkcionera za seksualno zlostavljao, prvo padne na pamet da li je uhapšena ili uopšte živa.

U Americi ništa ne valja i uskoro će biti svrgnuta sa svetskog trona, a opet se nekako milioni ljudi iz svih zemalja, uključujući zemlje koje prete američkoj supremaciji i razvijene zapadnoevropske države, i dalje svake godine doseljavaju u SAD.

Da bi ostvarili san da žive u SAD, stotine hiljada stanovnika Centralne Amerike svake godine prelaze hiljade kilometara do meksičko-američke granice, rizikujući da ih na opasnom putu otmu, siluju i ubiju meksički narko-karteli i trgovci ljudima.

Bajdenova inflacija i povlačenje iz Avganistana ili Trampovi ksenofobni ispadi i upad njegovih pristalica u Kapitol, rasni problemi i uklanjanje konfederalnih spomenika, sve su to legitimne brige, ali ipak ne treba gubiti kontakt s realnošću u kojoj neki novi „Mejflaueri” i dalje, s razlogom, putuju ka Americi, a ne iz nje.