Bekstvo na Kozaru

Hitlerova Nemačka rešavala je „jevrejsko pitanje” tako što je šest miliona Jevreja spalila u krematorijumima ili im na drugi, podjednako surov način oduzela život.

Pavelićeva NDH prihvatila je doktrinu glavnog ustaškog ideologa u Pavelićevoj vladi doglavnika Mileta Budaka, koja se može nazvati „sveto trojstvo”. Naime, Budakova ideologija o rešavanju srpskog pitanja u NDH sastojala se u sledećem: trećinu pokrstiti, trećinu proterati, a trećinu pobiti. Kasnije su se ustaški ideolozi u NDH predomislili. Ipak, sve Srbe u NDH (i one koji su prihvatili katoličku veru) treba pobiti, jer zašto bi Nezavisna država Hrvatska bila manje „civilizovana” država od nacističke Nemačke. Hrvatsku državu treba sasvim očistiti od tog „remetilačkog nakota” (A. Starčević).

Jedne večeri, kad je mrak prekrio dubička brda, početkom maja 1942. godine, dolazi u našu kuću Hrvat Ivica Anić iz Donjana (donji deo Dubice u odnosu na tok reke Une). Naš otac Stevan i Ivica su isto godište (1904), išli su zajedno u školu, kućni su prijatelji, imaju najplodnije oranice u Crncu u neposrednom komšiluku pored reke Une, posećuju jedan drugog u dane crkvenih praznika (katoličkih i pravoslavnih). Ivica dolazi ocu i na krsnu slavu Miholjdan. Susreću se te večeri dva prijatelja čije prijateljstvo traje godinama. Ivica kaže ocu da se priprema velika ustaška hajka na Srbe u Dubici i da će najverovatnije biti proterani u logore Jasenovac i Staru Gradišku. Preko Une u Kozari partizanski odred je već stvorio slobodnu teritoriju i možda bi bilo pametno prevesti celu porodicu preko Une u Kozaru.

Dogovore se da te noći otac upregne u zaprežna kola dva snažna vola, ubaci u kola dosta hrane i s majkom Sofijom Sokom (1902), starijim bratom Mitrom (1924), starijom sestrom Dušankom (1932), mlađom sestrom Marijom Marom (1940) i sa mnom (1936) krene ka Uni, pet-šest kilometara nizvodno od Dubice. Ivica će obezbediti čamce koji će nas prevesti na bosansku stranu Une. U ranu zoru stigli smo na levu obalu reke. Prelazak preko reke za mene je bio vrlo uzbudljiv. Otac s veslom sedi na jednom kraju čamca, na drugom kraju sedim ja, brat Mitar u sredini, drži oba vola uz bokove čamca i ta kompozicija prelazi preko reke, u ranu zoru, kad se sunce tek nazire na obzorju. Drugim čamcem prevezene su majka i sestre, kao i sve ostalo što je moglo stati u zaprežna kola. Kola su rastavljena na delove i čamcem prevezena preko reke. Kasno u noć stigli smo u kozaračko selo Vojskova koje je bilo na slobodnoj partizanskoj teritoriji. Kasnije smo zbog približavanja ustaško-nemačke vojske bili primorani da se premestimo duboko u Kozaru, u jedan izbeglički zbeg. Tako sam sa svojom porodicom „uplovio u svetsku revoluciju” protiv fašizma.

Kao što je očev prijatelj Ivica predvideo, mesec dana posle našeg odlaska na slobodnu partizansku teritoriju na Kozaru, 30. maja 1942. godine, ustaše su sve Srbe pravoslavce iz Dubice i Cerovljana oterale u ustaške logore Jasenovac i Staru Gradišku. Na zahtev Nemaca (general Štal i pomoćnik kapetan Kurt Valdhajm) mlađi i snažniji muškarci i žene internirani su u Nemačku na prisilan rad, a ostale – žene, decu, starije i bolesne, kao i trudnice – pobili su na veoma svirep način.

O jasenovačkom i ostalim ustaškim logorima napisan je veliki broj knjiga i publikacija. Po mišljenju mnogih, najkompletnija studija o ustaškom zločinu u toku 1941–1945. godine jeste knjiga Viktora Novaka „Magnum crimen”.

Za vreme NDH (1941–1945) ustaše su poslale u smrt 1.700 Srba pravoslavaca svih uzrasta i oba pola u maloj dubičkoj opštini smeštenoj u „Banijskom trokutu”. Gotovo sva srpska deca su pobijena. Ja sam, uz nekoliko srpske dece, uspeo da se provučem između Scile i Haribde. Verovatno su bogovi hteli da neko napiše ovaj tekst.

Prof. dr Slobodan Čikarić,
univerzitetski profesor u penziji i autor knjige „Preko trnja do zvezda”