Dosta praznog hoda

Drama „Tvrđava Evropa” Igora Marojevića odigrava se jedne noći, na terasi stana u Barseloni, između šest likova, dvadesetogodišnjaka, različitih nacija. Zajednička večera je povod za delikatna otkrivanja nekih nepodnošljivih detalja iz njihovih života, kao i za surovo istinite diskusije o globalnoj politici, kosmopolitizmu, literaturi, ali i intimnijim pitanjima (ambicija, bolova, zadovoljstava). Marojevićeva otrežnjujuće tačna zapažanja o nizu problema čine ovaj komad osobenim i nekonvencionalnim, iako je on postavljen u konvencionalnim dramskim okvirima.

Predstava u režiji Predraga Štrpca igra se na otvorenom prostoru, u prolazu između ulica Srpskih vladara i Balkanske. Sa jedne strane, ova ambijentalnost prostora je odredila atraktivnost i autentičnost izvođenja, ali se, istovremeno, zbog tehničkih nedostataka, drastično redukovala mogućnost za dosledno stvaranje iluzije. U ovoj vrsti pozorišta, dakle psihološki realističkog, iluzionističkog, precizno formiranje iluzije i psihološke verodostojnosti likova primarni su zadaci. Tako da se, usled loše akustike prostora, slabe čujnosti, kao i odsustva funkcionalnijeg osvetljenja, efektnost predstave dosta izgubila.

Drugi problem je što većina glumaca ne igra dovoljno sugestivno, slojevito, ne ispunjavaju zadatke koje tekst dobro postavlja. Tanja Pjevac u ulozi Ruskinje Anje, koja je, u emigraciji, prinuđena da se bavi prostitucijom, ne iznosi ubedljivo njenu složenu, tragičnu nemoć. Glumica je igra dosta površno, previše jarkim crtama slika užas situacije u kojoj se Anja našla, razređujući gustinu njene drame, složenu realnost puste iluzornosti snova emigranata. U oblikovanju Horhea, Nemanja Oliverić tačno pokazuje njegovu strast prema nauci, kritičkom mišljenju, političkom angažovanju. Sa druge strane, glumac bledo predstavlja njegovu neurotičnost i suicidalnost koji su važni aspekti lika. Miloš Vlalukin u ulozi Serđa nastupa, takođe, pojednostavljeno, stereotipno oblikuje lik jednog hipika, koji je, boraveći u Indiji, pronašao smisao života. Ovde je značajno napomenuti da se u tekstu insistira na prisustvu ironičnih tonova, u scenama gde Serđo izgovara klišee new-age filozofije (o potrebi za meditacijom, oslobađanjem duše kroz oslobađanje tela itd.). U predstavi, u tim scenama, nema ironičnih nijansi, zbog čega se ne ostvaruje kritičko značenje teksta, a to je reprezentativan slučaj.

Uspešnije je ostvaren lik Ines (Milena Đorđević), jer je glumica igra suzdržanije, svedenijim sredstvima, okrenuta je ka sebi. Ona, prigušenim, nemirnim trzajima opipljivo izražava nespokojstvo zbog situacije u kojoj se našla (trudnoća, odgovornost prema majci). I Danijel Sič igra uzbudljivo, psihološki verodostojno, kompleksno stvara lik ciničnog, samouverenog Engleza Tomasa.

Najsnažniji emotivni momenti u predstavi su dati netaktično, melodramatično (npr. susret između brata i sestre posle jedanaest godina). Reditelj je te motive očigledno hteo da razgovetnije scenski obeleži, pa se odlučio za forsiranje mizanscenskih rešenja, što je dovelo do neprirodnosti igre i gubitka autentičnosti emocija. Sa druge strane, anemično je prikazan društveno-politički kontekst, neubedljivo su predstavljene delikatne piščeve opservacije; njihovo značenje je izbledelo zbog davanja prioriteta manje bitnim detaljima. Na primer, u sceni u kojoj likovi lucidno diskutuju o pornografiji i drugim pitanjima, dominantno emitovanje porno-filma na televiziji baca u senku njihov razgovor koji je, svakako, značajniji od bučnog stenjanja porno-glumaca.

Šteta je što predstava „Tvrđava Evropa” nije ispunila viša očekivanja. Tekst Igora Marojevića ima većih scenskih mogućnosti, ali zbog nedovoljno sugestivne izražajnosti glumaca, mnogo praznih hodova u njihovoj igri, tehničkih manjkavosti, predstava, u celini, ne izaziva divljenje.