Доста празног хода

Драма „Тврђава Европа” Игора Маројевића одиграва се једне ноћи, на тераси стана у Барселони, између шест ликова, двадесетогодишњака, различитих нација. Заједничка вечера је повод за деликатна откривања неких неподношљивих детаља из њихових живота, као и за сурово истините дискусије о глобалној политици, космополитизму, литератури, али и интимнијим питањима (амбиција, болова, задовољстава). Маројевићева отрежњујуће тачна запажања о низу проблема чине овај комад особеним и неконвенционалним, иако је он постављен у конвенционалним драмским оквирима.

Представа у режији Предрага Штрпца игра се на отвореном простору, у пролазу између улица Српских владара и Балканске. Са једне стране, ова амбијенталност простора је одредила атрактивност и аутентичност извођења, али се, истовремено, због техничких недостатака, драстично редуковала могућност за доследно стварање илузије. У овој врсти позоришта, дакле психолошки реалистичког, илузионистичког, прецизно формирање илузије и психолошке веродостојности ликова примарни су задаци. Тако да се, услед лоше акустике простора, слабе чујности, као и одсуства функционалнијег осветљења, ефектност представе доста изгубила.

Други проблем је што већина глумаца не игра довољно сугестивно, слојевито, не испуњавају задатке које текст добро поставља. Тања Пјевац у улози Рускиње Ање, која је, у емиграцији, принуђена да се бави проституцијом, не износи убедљиво њену сложену, трагичну немоћ. Глумица је игра доста површно, превише јарким цртама слика ужас ситуације у којој се Ања нашла, разређујући густину њене драме, сложену реалност пусте илузорности снова емиграната. У обликовању Хорхеа, Немања Оливерић тачно показује његову страст према науци, критичком мишљењу, политичком ангажовању. Са друге стране, глумац бледо представља његову неуротичност и суицидалност који су важни аспекти лика. Милош Влалукин у улози Серђа наступа, такође, поједностављено, стереотипно обликује лик једног хипика, који је, боравећи у Индији, пронашао смисао живота. Овде је значајно напоменути да се у тексту инсистира на присуству ироничних тонова, у сценама где Серђо изговара клишее new-age филозофије (о потреби за медитацијом, ослобађањем душе кроз ослобађање тела итд.). У представи, у тим сценама, нема ироничних нијанси, због чега се не остварује критичко значење текста, а то је репрезентативан случај.

Успешније је остварен лик Инес (Милена Ђорђевић), јер је глумица игра суздржаније, сведенијим средствима, окренута је ка себи. Она, пригушеним, немирним трзајима опипљиво изражава неспокојство због ситуације у којој се нашла (трудноћа, одговорност према мајци). И Данијел Сич игра узбудљиво, психолошки веродостојно, комплексно ствара лик циничног, самоувереног Енглеза Томаса.

Најснажнији емотивни моменти у представи су дати нетактично, мелодраматично (нпр. сусрет између брата и сестре после једанаест година). Редитељ је те мотиве очигледно хтео да разговетније сценски обележи, па се одлучио за форсирање мизансценских решења, што је довело до неприродности игре и губитка аутентичности емоција. Са друге стране, анемично је приказан друштвено-политички контекст, неубедљиво су представљене деликатне пишчеве опсервације; њихово значење је избледело због давања приоритета мање битним детаљима. На пример, у сцени у којој ликови луцидно дискутују о порнографији и другим питањима, доминантно емитовање порно-филма на телевизији баца у сенку њихов разговор који је, свакако, значајнији од бучног стењања порно-глумаца.

Штета је што представа „Тврђава Европа” није испунила виша очекивања. Текст Игора Маројевића има већих сценских могућности, али због недовољно сугестивне изражајности глумаца, много празних ходова у њиховој игри, техничких мањкавости, представа, у целини, не изазива дивљење.